Stižemo u ranim jutarnjim satima u zavejani Žabljak. Posle smeštaja u naselju Motički gaj i kraćih priprema, krećemo ka skijalištu ispod Savinog kuka na uspon na vrh Šljeme (2.445 mnv).
Početak staze ide delom preko skijaške staze koju smo zbog tvrdog snega brzo prešli, a zatim dolazimo do retke šume gde počinje dublji sneg. Kvalitet snega nije bio najbolji, ali napredovali smo dobro. Uskoro izlazimo na čistinu gde je povremeno počeo da se pojavljuje led ispod snega, a zatim i čist led, pa pravimo pauzu da bi stavili dereze. Počinje i hladan vetar koji nas je ometao pri usponu. Ni vidljivost nije bila najbolja, ali nadali smo se da će se sa vrha videti nešto. Posle par sati uspona, dolazimo na greben Šljemena i konačno do samog vrha. Dobili smo nagradu za naš trud, jer su se oblaci razmaknuli na oko 15-20 minuta, te smo mogli da uživamo u pogledu i zracima sunca, a i vetar se bio smirio, taman kad treba.
Posle pauze i fotografisanja, krećemo na dole istom stazom, s tim što se sada oblačnost potpuno spustila nije se videlo ništa, pa smo povremeno proveravali stazu i na GPS-u. Uz nešto malo improvizacije, došli smo svi bezbedno do poznatog skijališta, a dalje je bilo lako do kraja staze.
Posle kraćeg večernjeg druženja, ekipa ranije odlazi na spavanje, zbog najavljenog vrlo ranog ustajanja sutradan.
Ustajemo u tri ujutro, a u četiri sata pod svetlom čeonih lampi tridesetak planinara, kao jedan, čekamo pokret na Bandijernu (2.409 mnv). Neko kaže da je minus 10, neko minus 15 stepeni Celzijusa. Ne obraćamo pažnju na to, najavljen je lep i sunčan dan sa porastom dnevne temperature i već smo u mislima na nekoj sunčanoj padini.
Odlazimo busom do Crnog jezera, a zatim krećemo na blagi uspon kroz mračne i zavejane šumske staze. Trek vodi ka katunu Lokvice do koga u letnjim uslovima treba malo više od sat vremena uspona, ali po dubokom snegu, kakav smo mi imali, treba i do dva i po sata. Bilo jasno da će tog dana biti mnogo više posla za prćenje staze. Izlazak sunca nas dočekuje ispod padina Međeda. Pravimo pauzu i uživamo u crvenim i zlatnim bojama na horizotu. Konačno stižemo do katuna Lokvice. Nekoliko planinara kojima je ova tačka bila cilj, vraćaju se nazad istom stazom, a mi nastavljamo usporeno dalje po sada već veoma dubokom snegu. Potpuno se razdanilo i granulo je sunce, pa je sve bilo lakše. Uskoro dolazimo do Trojnog prevoja gde se staza pretvara u zaleđenu ploču, te stavljamo dereze, kako bismo mogli dalje. Na Trojnom pravimo dužu pauzu i uživamo u fantastičnom pogledu na Zupce, Bobotov kuk, Šarene pasove, Prutaš…
Vodič vrši procenu koliko je bezbedno ići na Bandijernu koja nam je na dohvat ruke, ali na prvi pogled staza izgleda zaleđeno, naročito na najizloženijim delovima. Posle priprema, konsultacija i saveta upućenih grupi, neki planinari odlučuju da ostanu u podnožju, dok većina kreće na završni uspon. Na stazi je bilo i snega i zaleđenih mesta, ali uz veliki oprez, brzo izazimo na vrh. Uživamo u suncu, pogledu, društvu i fantastičnom danu. Silazimo dole uz još veću opreznost, ali silazak je bio lakši nego smo mislili, jer smo najkritičnija klizava mesta razbili u usponu oštrim derezama, a i sunce je u međuvremenu uradilo svoje i malo omekšalo stazu. Povratak je bio istom, dobro pozatnom stazom do Crnog jezera, kroz dubok sneg, ali ovaj put na dole i bez puno muke i u opuštenoj atmosferi i sa puno sunčanja. Druženje je to veče bilo duže posle savršeno prvedenog dana. Mnogi su bili umorni, pa su za sledeći dan bile otvorene sve moguće kombinacije za uspon na Savin Kuk, peške do vrha i nazad, gore peške, dole žičarom ili celu stazu žičarom…
Osvanuo je još jedan lep i sunčan dan. Deo grupe koji je odlučio da planinari, krenuo je preko skijaške staze ka Savinom kuku (2.313 mnv). Tabač je sabio sneg na stazi, pa nije bilo prćenja, ali smo odmah morali da stavimo dereze, jer je bilo prilično klizavo, a na jednom delu i dosta strmo. Koliko god uspon na Savin kuk izgledao lak i banalan, kada su zimski uslovi, treba i tu dobro potegnuti na gore, a na nekim mestima se kreće „pod ručnom”. Posle poslednje stanice žičare počeo je jak i ledeni vetar, pa samo se na vrhu zadržali vrlo kratko, samo za jedno brzinsko fotografisanje. Ja sam se razmišljao da li uopšte tog dana da idem gore, jer sam na Savinom kuku bio više puta zimi, ali sam onda shvatio da sam ranije svaki put išao po snežnoj mećavi, a da sam tada, prvi put imao dobar pogled i sunčan dan, pa je zadovoljstvo nakon uspona bilo još veće.
Silazak je bio po slobodnoj volji, žicom ili peške, a ovu lepo organizovanu avanturu sa odličnom ekipom, proslavili smo u ski baru na početku skijališta.
Organizacija: PD „Jelenak” Pančevo
Vodiči: Dragan Đerić, Milutin Ilić
Tekst i foto: Jovan Jarić