Šareni autobusi prepuni putnika, okolina puna kolorita i ista količina boja na objektima pored kojih prolazimo, vesela lica svuda oko nas i takođe puno intezivnih boja i neke čudne energije kojom Nepalci plene je prvi utisak dok se mini busom vozimo sa aeredroma do Katmandua. Svojom gužvom na ulicama gde svako ide svojim poslom bez nervoze i napetosti Nepal nam na svoj način želi dobrodošlicu.
Posle godinu i po dana selekcije, ozbiljnih priprema u planinama Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Švajcarske od 44 prijavljenih devojaka nas osam smo imale sreće da se nađemo u prvoj ženskoj ekspediciji sa ovih prostora u organizaciji Extreme Summit Team-a i uživamo u lepotama Nepala i Anapurna oblasti u kojoj se nalazi i cilj naše velike avanture – vrh Tharpu Chuli 5.663 m/v.
Avantura počinje već prvog dana u Katmanduu vožnjom rikšama kroz prepune uske ulice gde se istovremeno obavlja i kolski i pešački saobraćaj, obilazak carske palate i drevnog grada, manastira i česme pored hotela u kome smo smešteni gde se na ulici obavljaju redovni kućni poslovi pranje veša i kupanje i svuda oko nas okrugla vesela lica dece kojima smo posebno zanimljivi i nekako su stalno tu negde oko nas. Akcija nije ni počela, a mi smo već prepuni utisaka.
Sledi užurbano prepakivanje stvari, put do Pokhare, turističkog centra pored jezera, a sa prozora hotelske sobe pruža se pogled na impozantne vrhove Anapurna I i II. Ovde nam se pridružuje vodić Badri koji će u narednim danima deliti sve događanje sa našom grupom, voditi računa o logistici i da naša akcija teče po već utvrđenom planu, kao i porteri, kuvari i pomoćnici i, naravno, šerpasi vodiči za završni uspon.
Akcija počinje trekom kroz prelepe prašumske predele prepune bujne vegetacije, mnoštvo potoka preko kojih prelezimo mostovima, prolazak kroz naseljena mesta i pored lodževa gde nas meštani pozdravljaju neizbežnim „namaste”, a predivni pejaži ostaju duboko zabeleženi u našim sećanjima. Atmosferu u grupi dopunjuju režiser filma Mladen i snimatelj Marko, sa nama je i Radmila, novinarka iz Crne Gore, vesele smo zadovoljne i pune iščekivanja… Naravno, uz šalu našeg vodiča Rašu zovemo „Sulejman veličanstveni” – iako nije Sulejman, svakako je veličanstven: vodič, drug, prijatelj, savetnik, uvek spreman na šalu i bodrenje, podizanje morala i svaku vrstu podrške koja nam je potrebna…
Uz manje neprijatnosti, nekoliko uboda pijavica i jednim povređenim skočnim zglobom, stižemo do Anapurna baznog kampa na 4.130 mnv. A tu se dešava ono što je i naš najveći strah: problem sa visinom. Osim Bilje i Medene sve smo osetile posledice prebrzog dolaska na ovu visinu. Čudno je, da dok me mučnina i glavobolja potpuno parališu ni jednog momenta ne razmišljam o tome da je za mene ovo putovanje završeno. Valjda je želja da se ostvari cilj prejaka i gle čuda posle 12 sati mučenja, u jutro polaska u visinski kamp ustajem preporođena, oslobođena svih tegoba i potpuno spremna na nove izazove.
A izazova će biti na pretek… Krećemo iz Anapurna baznog kampa u naš visinski kamp na 4.600 mnv. Teren je u početku stenovit, sa ogromnim kamenim gromadama. Ja lično volim ovakav teren, ali primećujem da je devojkama prilično teško, skoncentrisane su i oprezne. Po izlasku iz stena čeka nas prolazak kroz sipar dok nas sve vreme zasipa kamanje i par stotina metara vertikale gde je već postavljeno uže uz koje žimarimo i posle dva sata i iz ovoga izlazimo sa nekoliko modrica po rukama i nogama. Sve u svemu, srećno smo prošli i ovu deonicu, a onda ulazimo u blatnjav deo obrastao mahovinom i travom, ispod kojih su klizave i vlažne stene i sad već ličmo na 12 malih Hobita koji se pentraju liticama Mordora kao u „Gospodaru prstenova”. Napokan visinski kamp, čeka nas topla supa i naši prijatelji Nepalci koji su nam napravili najveću moguću udobnost u šatorima na 4.600 mnv.
Sledeće jutro Raša donosi važne odluke: Mala Bilja i Radmila zbog visine ne mogu dalje, a Mladan i Marko ne mogu da snimaju jer se generator pokvario. Sa dva portera oni se vraćaju u Anapurna bazni kamp. Tužno ih ispraćamo, ali se okrećemo planovima za završni uspon. U trpezarijskom šatoru pažljivo slušamo planove i procene visinskih vodiča, a onda počinje… Potmula buka i podrhtavanje tla… Jedina misao u glavama nam je – lavina… Istrčavamo iz šatora dok se sve trese pod nama. Zbijamo se jedni oko drugih sa Nepalcima u iščekivanju da vidimo sa koje strane ide lavina… Jedan od šerpasa uzvikuje „cunami” i mi shvatamo da je zemljotres a ne lavina… Iako je potres trajao cela dva minuta, nemate mnogo vremena za razmišljanje, samo isčekujete a reagovaćete u zavisnosti od toga šta če se desiti… Još nekoliko blagih potresa a onda se sve smirilo… I opet ista misao: i ovo je prošlo dobro… Oko šest popodne Šerpasi se vraćaju sa terena, postavili su užad i procena je da možemo da krenemo na završni uspon…
U jedan sat posle ponoći na temperaturi od -23 C sa čeonim lampama krećemo u poslednju deonicu puta ka vrhu Tharpu Culi… Dok škripi zaleđeni sneg pod nogama i korak po korak se bližimo cilju. Tihe smo jer je veliki uspon, čuvamo snagu, pomalo zabrinute, ali odlučne i istrajne… Poneka suza da li zbog napora ili straha ali i prevelike emocije, trudimo se da neko ne zaspi dok čeka na užetu i uz veliki napor savlađujemo preko 400 m žimarenja uz vertikalu do izlaska na greben, a onda zbog velike količine snega još 300 m žimarenja grebenom gde je širina prolaza ustvari širina naših stopa i stalna upozorenja od Šerpasa i Raše na opreznost i potpunu koncentraciju… I napokon tu – na vrhu! Samo trenutno olakšanje i jedna fotografija jer je vidljivst jako loša… Razočarenje jer ne vidimo ništa dalje od par metara oko sebe, ali zadovoljstvo zbog uspeha nije ništa manje… Kratko traje naše radovanje jer se treba vratiti nazad… I ponovo žimarenje grebenom, a onda još 400 m abzajla, propadanje kroz već raskvašen i mekan sneg, a umor se već čita na izgorelim licima devojaka… Iako nije bilo sunca, velika refleksija je ostavila traga na mnogim licima, pa čak i na licu našeg vodiča Raše, jer je misleći o nama , zaboravio da se zaštiti.
Dolaskom do stenovitog dela shvatamo da je zemljotres umnogome promenio konfiguraciju terena, pa Šerpe imaju problem da nam nađu bezbedan put kroz novonastale kamene gromade. I poslednja prepreka, ali po meni i najopasnija deonica ove akcije – izlazak do Anapurna baznog kampa nekih 200 m uz uspon od preko 50 stepeni gde se sa svih strana sliva blato i sneg, a mi imamo jednu traku još uvek stabilnog snega da dođemo do vrha. Umor stiže, korak je sve teži i kraći, a tu je i strah… Sa vrha nas bodre Mala Bilja, Radmila, Mladen i Marko, ali malo toga vam u ovim momentima može biti od pomoći… I još jedna pobeda… Jecaji olakšanja, zagrljaji i bliskost koju osećate međusobno u ovako teškim i emotivnim momentima samo je deo atmosfere koja vlada sada kada je najteže prošlo…
U Anapurna baznom kampu naše veselje i proslava za nas važnog uspeha, kratko traju… Posle pesme i naravno neizbežnog užičkog kola, saznajemo da su posledice zemljotresa katastrofalne, da su naše porodice u Srbiji zabrinute i sve to umnogome baca senku na naš uspeh koji uopšte nije mali.
A onda još dva dana povratka u civilizaciju… Po osam sati hodanja posle svega, umor stiže, sve je teže motivisati se da se izdrži do kraja, ali tu je Raša koji bodri, pa i mi iskusniji koji nekako uspevamo da ne znam odakle izvučemo neke skrivene rezerve snage i da to nesebično podelimo sa grupom.
I možda ćete se pitati: kako funkcioniše tim od osam žena na jednom mestu u toku 17 dana, ali uz ovoliko dešavanja i nepredviđenih situacija nema se vremena za ličnu netrpeljivost i nezadovoljstvo? Na kraju, ovaj tim je formiran i pažljivo biran tokom godinu i po dana pod budnim okom i iskustvom idejnog tvorca ove priče Dragana Jaćimovića, uz neizbežno mišljenje našeg vodiča na svim akcijama – Raše, koji nas na kjraju i najbolje poznaje.
Ovo je prva u nizu akcija koje su u planu za naredni period, a ovaj tim bi tek trebalo da postigne istinski velike uspehe. Uz nadu da ćemo uspeti da obezbedimo finansijska sredstva od kojih najviše i zavise ovakvi poduhvati, nadamo se uskoro vrhovima od preko 7.000 i 8.000 m/v.
Kažu ko jednom ode u Himalaje, obavezno poželi da to ponovi… Mi smo imali jedno sadržajno putovanje puno preokreta i neplaniranih izazova, osećam se bogatijom za jedno veliko životno iskustvo i kao planinar ali i kao čovek. Nepalci prenose jednu divnu i plemenitu energiju i živeći sa njima tokom ovih 17 dana ne možete a da ne promenite pogled na događaje i ljude oko sebe… Lepota i impozantnost himalajskih vrhova se duboko urežu u pamćenje i svaka pomisao na tu lepotu rađa novu želju da se ponovo nađete među njima….
Jelena Ignjatijević
Extreme Summit Team