Dvadesetdevetogodišnji Japanac Yuji Miyata već tri godine pešači svetom kako bi ga učinio boljim mestom. Ovih dana je u našem regionu, pa smo iskoristili priliku da razgovaramo sa njim. Evo njegove priče….
Earthwalker Yuji Miyata u naš region došao je iz dalekog Japana. Stigao je koristeći samo svoje noge i otvoreno srce. Usput je sadio drveće, upoznavao nove jezike, običaje, religije, razgovarao sa ljudima… Svratio je i do nas, samo da nam kaže kako da pronađemo ono za čim tako dugo čeznemo! Njegova globalna akcija „Celebration Earth Walk” započela je 2009. godine u Koreji, a završiće se 2012. godine u Londonu. Evo kako je sve počelo… – U jednom trenutku okončao sam svoj dotadašnji život i započeo novi. To je život posvećen miru za sve ljude u svetu. Od 2007. godine prepešačio sam 10.000 km u deset zemalja (Kina, Koreja, Japan, Tajvan, Vijetnam, Kambodža, Sirija, Turska i Bugarska), posadio 3.024 stabala sa porukama da se očuva mir u svetu i naša Planeta spase daljeg uništavanja. Imam motiva da nastavim svoj put jer mi u tome pomažu ljudi koje srećem. Njihovi osmesi i topla srca pružaju mi podršku i hrabre me da nastavim dalje u ime svih njih – kaže Miyata. Ovaj simpatični mladić ne skida osmeh sa lica i sve je samo ne dosadni guru koji bi da vam popuje o duhu i energijama… Umesto da priča, on više voli da sluša.
Kako si i zašto započeo svoju misiju?
– Imao sam samo šest godina kada sam video vesti o zagađenjima i uništenju ozonskog omotača. Bio sam jako zabrinut za našu Planetu i kako ćemo živeti u budućnosti. Tada sam se zainteresovao za zaštitu prirodne sredine i shvatio potrebu očuvanja mira u svetu. Kasnije, kao postiplomac u Koreji, video sam Internet stranicu „earthwalkera” i ambasadora Ujedinjenih nacija Paula Colemana. Ovaj svetski putnik je od 1990. godine prepešačio 47.500 km i posadio više od 11.350.000 stabala za mir u svetu. Bio sam impresioniran njegovim radom i životnom filozofijom, pa sam poželeo da i ja učinim isto. Dvehiljade šeste godine, imao sam tu nesreću da izgubim najboljeg prijatelja i verenicu. Bio sam očajan i skrhan bolom, neprestano razmišljajući o životu, društvu, ljudskim bićima i Zemlji. Tada sam odlučio da okončam svoj dotadašnji život i počnem da radim nešto za opštu dobrobit, za mog prijatelja, za moju verenicu, za svakog čoveka na Planeti… Tako sam odlučio da se pridružim Colemanovoj misiji mira, počnem da hodam i sadim stabla.
Zašto hodanje?
– Hodanje je jedini način da vidiš svoju okolinu i uponaš ljude kojima ćeš preneti svoju poruku. Takođe, hodanje je dobar primer kako svako od nas može da učini nešto za mir u svetu, i kako kroz ovu malu akciju može da izazove velike promene. Jedan moj korak je tako majušan u poređenju sa prostranstvima naše planete, ali ako nastavim da koračam mogu da prevalim veliku razdaljinu i dospem do srca mnogih ljudi. Sadnja drveća je drugi deo misije. Drvo je simbol Prirode. Jedino kroz sadnju drveća ljudi mogu da osete povezanost sa Zemljom i osete Mir – mir među ljudima, mir u Prirodi i samom sebi. Uvek sadim drveće sa mnoštvom ljudi, jer na taj način u njihova srca stavljam klicu Mira.
Putovanje si započeo u društvu. Kako je bilo u početku?
– Sa svojim duhovnim učiteljem Paulom Colemanom sreo sam se tokom njegovog boravka u Kini i akcije „Green Olympic walk”. Decembra 2007. godine, otišao sam u Kinu sa nepokolebljivom odlukom da ga upoznam. Sreo sam ga u gradu Huzhou u provinciji Fujian. Već na pragu njegove sobe osetio sam iskreno poštovanje, prihvatanje i ljubav veliku kao more. Sa Paulom sam hodao osam meseci i naučio mnogo toga. Putovanje kroz Kinu bilo je jako naporno zbog zagađenja i predugačkih etapa koje smo trebali da savladamo. Međutim, Paul me je hrabrio i svojim pozitivnim stavom podsećao na važnost ove prelepe akcije. Pored toga, kineski narod nam je pomagao i pružao nam podršku dajući nam vodu i hranu, te primajući nas u svoje domove. Jedno od najlepših iskustava u Kini imao sam u gradu Nanjing, gde su moji sunarodnici tokom Drugog svetskog rata izvršili strašan pogrom nad lokalnim stanovništvom. Kao Japanac osetio sam potrebu da im se izvinim. Učinio sam to na jedini način koji sam znao – sadnjom stabala. Dok smo sadili mladice, prišao mi je jedan starac i plačući rekao: „Hvala ti! Moramo da zapamtimo istoriju jer će u budućnosti Kina, Koreja, Japan i druge zemlje regiona zajedno graditi mir”. Njegove reči su me ganule i shvatio sam da jedan čovek zaista može da promeni svet i učini ga lepšim mestom.
Da li si imao teškoća i nerazumevanja na svojim putovanjima?
– Prva samostalna misija bila je putovanje po Koreji. Tada se prvi put dogodilo da mi niko ne veruje i ne shvata moju poruku. Hiljade njih mi je uporno govorilo da sam otpadnik, te da se vratim kući, u svoju zemlju, nađem posao i oženim se. Nakon fantastičnog iskustva u Kini nije bilo šanse da odustanem, već sam nastavio da hodam i sadim drva.
Ali, svakako, lepa iskustva su preovladala. Šta je najlepše što si doživeo na putovanjima?
– Nakon Kine, Koreje i Tajvana, hodao sam Vijetnamom, Kambodžom i Tajlandom. U Vijetnamu sam posetio prvo sirotište. Deca su naša nada i želeo sam da im pomognem, da sa njima provedem neko vreme, pružim im san. Međutim, svaki susret sa njima me je iznenađivao, jer su ova deca bez roditelja, oni koji imaju najmanje, bila spremna da za mene učine najviše. Neprestano su me pitali: „Jesi li gladan?”, ”Da li mogu da ti pomognem?”, „Šta mogu da učinim za tebe?”… Sa mnom su delili svoju sreću, osmehe i optimizam bez obzira na nemaštinu. Ono što me je fasciniralo jeste da ljudi u Vijetnamu, Kambodži i Thajlandu, i pored teškog života, ne skidaju osmeh sa lica, spremni su da pomognu drugima i iskreno veruju u mir u ljudima i među ljudima. Nakon jednomesečnog putovanja po Vijetnamu pojavili su se ozbiljni zdravstveni problemi. Neki ljudi su me doveli u svoje malo selo i ugostili kao rođenog brata ili najboljeg prijatelja. Od najmanjeg deteta, do najstradijeg čoveka, svi su dolazili da me posete i obasipali su me hranom, lekovima i potrepštinama. Oni su veoma siromašni ljudi, ali su trošili svoj poslednji novac kako bi pomogli meni. Govorili su mi: „U svetu ima toliko siromašnih ljudi koji pate u užasima rata. Zbog njih, zbog mira, moraš da ozdraviš i nastaviš svoje putovanje”. Plakao sam kao dete.
Na koji način širiš svoju poruku? Da li postoji razlika u razumevanju tvojih stavova u Aziji i, na primer, u Srbiji?
– Tokom mojih putovanja trudim se da sretnem što više ljudi iz vlasti, NVO, kompanija, obrazovanja, a posebno da se družim sa lokalnim stanovništvom. Kada dođem u neku zemlju, želim se da naučim neke reči iz njihovog jezika, da saznam što više o njihovoj kulturi, religiji… Trudim se da sa ljudima jedem lokalnu hranu i ostvarim što je moguće više kontakata. Bitan je svaki trenutak, pa se trudim da prilikom svakog susreta otvorim srce i prihvatam ljude srdačno i prostodušno. Kako ne razumem mnoge stvari i dešavanja u njihovoj zemlji, nemam pravo da govorim o raznim temama koje ih tište, ali mogu da podelim sa njima jedan prijatan trenutak. Čak i kada je to sasvim kratak susret, ljudi uzvrate isto merom i tako nastaju lepe emocije. Tako, zapravo, nastaje mir u ljudima. Svojom misijom dajem primer ljudima, prenosim pozitivnu poruku, te ukazujem na lepote njihove zemlje i okruženja. Kada lokalno stanovništvo počne da razmišlja na taj način, polako počinje da deluje kako bi unapredilo zemlju i zaštitilo okolinu. Ljudi funkcionišu na taj način, bez obzira da li se radi o Aziji, Srednjem Istoku ili Evropi. – svi me razumeju i prodržavaju moju poruku.
Kako finansiraš svoja putovanja?
– Od nedavno mnogo kompanija i NVO žele da sponzorišu moju misiju, ali ja im uvek iznova govorim da ne mogu da primim novac. Ukoliko pripadam nekoj organizaciji ili me sponzoriše neka kompanija, lokalno stanovništvo neće imati potrebu da učestvuje u mojoj akciji, misleći da „Juji ima sve što mu je potrebno”. Novac zarađujem tako što o svojim putovanjima pišem u novinama i držim predavanja lokalnom stanovništvu. To su jedini prihodi koje imam.
Kako ljudi mogu da ti pomognu i podrže tvoju misiju?
– Moja najveća podrška i pomoć jesu ljudi, daju sve od sebe da naprave promenu u svom životu i okolini. Najvažnije u našim životima jeste da shvatimo zašto i kako uspevamo da postojimo. Postojimo jer nam to omogućava priroda i jer nam pomažu drugi ljudi. Tek kada to shvate, ljudi mogu da misle na druge i prirodu, pa kada učine nešto dobro za opštu stvar, počinju da osećaju sreću drugih ljudi, radost prirode i svega onog lepog što nas okružuje na Zemlji. To donosi mir u čoveku i u svetu. Može se učiniti da ova mala promena ne znači puno, ali ona menja naša srca. Na primer, ako jedna osoba svaki dan ukloni jedan otpadak sa ulice, nakon godine dana biće 365 otpadaka manje. Ukoliko se udruži deset ljudi, nakon godine dana biće 3.650 otpadaka manje. Kada im se pridruži 100 ili čak 1.000 ljudi mala akcija donosi veliku promenu i čist grad. Ukoliko svaka osoba posadi po jedno drvo, njihova mala akcija rešiće problem globalnog zagrevanja.
Kakvi su tvoji dalji planovi?
– Nakon velikog putovanja po Aziji, 1. februara počeo sam putovanje od Damaska (Sirija) do Londona. Do sada sam prepešačio Tursku, Bugarsku i sada hodam kroz Srbiju. Svaki korak je isplaniran sa vladom, NVO, kompanijama i medijima, kako bih posadio što je moguće više stabala, pomogao što većem broju dece bez roditelja, održao što više predavanja i, putem medija, obratio se što većem broju ljudi. Nakon toga idem u Hrvatsku, pa na sever do Engleske. Plan je da 27. jula stignem u London na Olimpijske igre. To neće biti kraj moje misije. Putovanje se i sadnja drveća se nastavljaju, kako bi Zemlja bila lepše mesto za sve nas.