Sredinom juna 2015. grupa od 18 planinara iz Beograda, Novog Sada, Sombora i Bačke Palanke (Srbija), u organizaciji PK „Balkan” uživala u devetodnevnom planinarenju po planinama Srbija i Crne Gore, i penjala 14 vrhova preko 2.000 metara i nekoliko nižih…
1. dan
Naša mala „ekspedicija” krenula je od planinarskog doma na Mokroj gori koji drži PD „Sandžak” iz Novog Pazara. Do doma se dolazi magistralnim putem Novi Pazar – Rožaje i kod sela Draga pre graničnog prelaza prema Crnoj Gori se skreće levo prema domu i to nekih desetak kilometara do samog doma s tim što je prvih šest-sedam kilometara nov, dobar asfalt, a poslednji deo je makadam kojim se leti može ići automobilom ili minibusom, a poslednjih 500 metara peške.
Mokra gora opravdano nosi svoje ime. Probijali smo se stazom prvo kroz vlažnu šumu, a zatim preko proplanaka sa gustom i visokom travom i rastinjem sa koga se cedila voda. S druge strane, Mokra gora je bezvodna, nema puno potoka i izvora, na našem putu nije bilo ni jednog, pa smo morali da ponesemo dovoljno vode na turu. Posle par sati hoda, izlazi se travnatu visoravan prošaranu borom krivuljem. Desno se skreće na vrh Beleg (2.142 mnv), a levo na vrh Poged (2.154 mnv). Grupa izlazi prvo na Beleg, a zatim na drugi vrh koji se nalazi samo na 20 minuta hoda od prvog. Posle spavanja u domu, nastavljamo dalje naš put.
2. dan
Ustajemo vrlo rano kako bismo preko Andrijevice prvo asfaltnim, a zatim makadamskim putem stigli do Štavne, podno Komova. Ostavljamo našeg vozača da preveze stvari do Eko katuna na lokaciji Ljuban, gde ćemo spavati, a mi krećemo sa malim rančevima ka Vasojevića komu. Vrlo brzo počinje prvo blagi uspon, a zatim strme travnate i kamene krušljive police. Uz oprez, izlazimo na plato gde se ukazuje veličanstveni prizor – strma litica Vasojevićkog Koma (2.460 mnv). Staza vijuga pod sada nešto nižim nagibom i uskoro stižemo na vrh posle dva i po sata. Gore nas dočekuje vrlo jak i hladan vetar. Posle odmora i fotografisanja krećemo dole. Na silasku smo imali jedini „incident” tokom našeg celokupnog boravka na planini. Jedna devojka se okliznula na siparu na vrlo strmom delu staze, ali ju je zadržao ranac i sve se završilo dobro.
Od podnožja Vasojevićkog koma vodi staza kroz gustu šumu zaobilazeći jednu udolinu i posle sat vremena hoda se stiže na Ljuban gde se nalazi Eko katun „Martinovića”. Tu nas dočekuje domaćin Željko sa „arsenalom” raznih frula ispred sebe i priređuje nam koncert dobrodošlice. Deo grupe ostaje da uživa u hladu katuna, dok deo ljudi nastavlja sa akcijom odlaskom na možda najzahtevniji od Komova, Ljevorečki kom (2.483 mnv). Ovaj vrh se najređe penje i odlikuje ga strma i vrlo krušljiva staza, te je potrebno biti pažljiv kod uspona. Abiciozniji deo ekipe je uspeo da stigne nazad pre mraka do katuna sa osvojenim vrhom iza sebe.
3. dan
Trećeg dana ne ustajemo previše rano, mada je bolje penjati kada sunce nije previše jako, ali ljudima je odgovaralo da malo duže odspavaju. Kreće se na Kučki kom. Staza od Ljubana vodi prvo izohipskom kroz šumu, a zatim izbija u dolinu Međukomlja. Prizor je nestvaran. Dolina je oivičena masivom Komova sa čijih vrhova i strmih padina prema dole leže velike površine pod siparom. Pravimo pauzu i hvatamo poslednje delove staze koji su u hladu, jer sunce počinje da se penje sve više. Iz Međukomlja staza skreće desno, gde se nalazi prva prepreka, velika stena koju treba preći uz malo veštine. Dalje je na stazi potreban oprez pri kretanju. Nije toliko strma koliko je izrazito krušljiva i treba više paziti na druge nego na sebe. Već na tom delu stavljamo šlemove za svaki slučaj.
Uskoro se ukazuje pred nama druga prepreka, kuloar preko koga treba napredovati dalje ka Komu. Pristup preko kuloara je strm i krušljiv, ali ima sigurnih hvatova i ekipa brzo napreduje uz veliku disciplinu i držanje propisnog odstojanja. Posle izlaska iznad ovog dela pravimo pauzu za pregrupisanje i nastavljamo uspon preko kamenih polica i stena. Markacije su sveže i, kako smo saznali, nedavno obnovljene i to vrlo dobro, jer je ranije bilo starih markacija koje su usled erozije i stalnog pomeranja i odranjanja kamenih ploča postale loše rešenje. Posle tog dela staze se nalazi „nož”, mogu možda i njega nazvati preprekom. Nije ništa zahtevno, ali je svakako potreban oprez zbog malopre pomenute erozije, jer nikad ne znate šta je prethodna zima ili nevreme odronilo ili rasklimalo na stazi. Ubrzo stižemo na vrh Kučki kom (2.487 mnv) bez ikakvih problema. Silazak je prošao manje više isto uz malo veće rastojanje pri silasku niz kuloar.
Odlučujemo da ovaj dan učinimo još više zanimljivim pa krećemo na spust niz sipar. Polovina grupe kreće nazad u katun istim putem, dok se druga grupa odlučuje na skijanje po siparu. Bio je to jedan od boljih momenata na akciji. Osećaj je kao skijanje po pravom snegu. „Isukali” smo štapove i krenuli u veleslalom zaobilazeći poneki veći kamen/kapiju koji se našao na sitnijem siparu. Bilo je četiri-pet vezanih staza te smo vrlo brzo „skinuli” 300 metara visinske i našli se na markiranoj stazi koja vodi ka Ljevorečkom komu. Jedina mana ovog „skijanja” jeste što posle budete jako prašnjavi. Obe grupe su nastavile svaka svojom stazom i spoji smo se u skoro isto vreme ispred katuna Martinovića.
4. dan
Osvanuo je dan kada smo trebali da se pomerimo na nešto pitomiju Bjelasicu. Preko Berana stižemo u zaselak Banjevac odakle krećemo na današnju akciju pošto smo prethodno kod našeg domaćina Goluba obrstili maline, ribizle i trešnje koje na ovoj nadmorskoj visini sazrevaju tek sredinom jula. Sledi nešto strmiji uspon travnatim pašnjacima gde dolazimo do lepog velikog vodopada koji se nalazi u šumi.
Bjelasica je vulkanskog porekla za razliku od Komova i drugih okolnih planina, te je bogata vodom pošto ona ne prodire kroz slojeve, već se zadržava na površini. Posle vodopada još neko vreme napredujemo kroz šumu, te dolazimo do vidikovca Čukari iznad kojeg je vrh Meka. Od ove tačke je vrlo blaga staza koja vodi do vrha Tureća glava (1.850 mnv) gde smo se kratko zadržali, pa nastavili ka Poganoj glavi (1.828 mnv). Našla se usput i koja zrela borovnica mada im još nije vreme. Posle dužeg odmora krećemo na dole ka Jelovici. Dole nas je čekao naš prevoz te nastavljamo ka planinarskom domu Suvodo gde ćemo boraviti narednih dana.
5. dan
Krećemo u pohod na neke od vrhova preko 2.000 na Bjelasici. Kretali smo se lagano i bez žurbe ostavljajući dosta vremena za fotografisanje i uživanje. Prvu veću pauzu pravimo na Pešića jezeru koje se nalazi na samom obodu NP „Biogradska gora”, posebnoj prirodnoj celini na Bjelasici. Ubrzo se ukazuje i poznati toranj na vrhu Zekova glava, ali ne idemo prvo na njega već skrećemo stazom desno ka najvišem vrhu Bjelasice, Crna glava (2.139 mnv). Staza je laka i svi vrhovi na ovom delu planine su vrlo pristupačni. Posle Crne glave, idemo i na Zekovu glavu (2.122 mnv), na kojoj se nalazi vojni objekat, pa nije dozvoljeno fotografisanje ni duže zadržavanje. Dalje nastavljamo stazom ka vrhu Troglava (2.072 mnv). Posle dužeg „otpadanja” na vrhu silazimo posle par sati hoda do našeg prevoza pa do doma.
6. dan
Današnji dan je bio zamišljen kao laganiji dan za „resetovanje” pred sutrašnji naporni dan. Krećemo u šetnju do Velikog Šiškog jezera gde provodimo neko vreme, pa nastavljamo dalje ka lokaciji Svatovsko groblje. Na GPS-u smo videli da se pred nama nalazi jedan vrh preko 2.000 te, iako nije bilo u planu da se penje nešto, nismo mogli da odolimo pa izlazimo na vrh Crna lokva (2.006 mnv). Konačno i jedan vrh na Bjelesici koji nema u imenu reč „glava”! Posle vrha krećemo kružnom stazom gore-dole ka par nižih vrhova i vidikovaca. Iznad jednog od njih vidimo i Malo Šiško jezero. Spuštamo se zatim nešto strmijom stazom na dole. Pošto smo malo promašili stazu ka Malom Šiškom, odlučujemo da ne idemo do njega, već idemo ka jezeru Ševarine. Posle njega dolazimo do madama kojim nam je trebalo oko sat vreme hoda da dođemo do našeg smeštaja.
7. dan
Posle vrlo ranog ustajanja krećemo ka Rožaju, pa prema graničnom prelazu Kula između Crne Gore i Kosova. Nakon prelaska crnogorske granice dolazimo do početne tačke uspona na planinu Žljeb. U planu su bili vrhovi Žljeb, Rusolija i Ahmica, ali smo već tada videli da će to teško biti izvodljivo, jer smo dosta kasno stigli na početak staze. Staza vodi travnatim padinama sa nešto malo drveća. Ovde ne prolazi puno ljudi, pa je sve malo zaraslo i treba paziti da se upadne u bor krivulj kroz koji se teško kreće. Promašili smo jedan izvor vode te će nam to kasnije odrediti kojom stazom ćemo se kretati u povratku. Do Žljeba (2.365 mnv) treba oko tri sata hoda. Staza je blaga osim završnog uspona koji je nešto strmiji, ali ne previše zahtevan.
Opšte oduševljenje je izazvao jedna tačka gde se nalazilo desetak cvetova runolista, pa je usledilo još nekoliko takvih, da bismo izlaskom na greben pred sam vrh videli ceo tepih od runolista. Niko od nas nikada nije video takav prizor. Bez obzira što je ovaj cvet strogo zabranjeno brati, u nekim delovima je bilo nemoguće hodati normalno – toliko ga je bilo.
Posle odmora na vrhu donosimo neke odluke, pošto su neki hteli da preskoče Rusoliju i idu samo na Ahmicu, a neki su hteli sve, ali vremena nije bilo dovoljno. Dogovorili smo se da se ne razdvajamo, jer smo ovaj teren najmanje poznavali do sada, pa je odlučeno da se posle Žljeba penje Rusolija, a da Ahmicu ostavimo za poslednji dan ko bude želeo. Sa Žljeba se ne može grebenski na Rusoliju, već se mora opet spustiti dole do podnožja. Tu smo čak sišli još malo niže nego smo želeli u neku depresiju, jer smo imali problema sa borem krivuljem, te smo ga izbegavali koliko smo mogli. Bio je toliko gust da bi bilo kakvo dublje upadanje u njega bio dalje lavirint za nas. Uspeli smo da se „iščupamo” i ubrzo došli u podnožje Rusolije (2.382 mnv). Vreme počinje da se menja i kreću da se sakupljaju tamni oblaci i da grmi. Neverovatno brzo smo ispeli vrh, gde je počeo da nas tuče led pomešan sa kišom. Sledilo je oblačenje, jedan snimak fotoaparatom i bežanje na dole.
Postoji nešto kraći put ka planinarskom domu „Grope”, ali je i on bio predugačak, jer smo ostali sa malo vode. Idemo nešto dužim putem, ali koji usput ima siguran izvor. Oblaci su se smenjivali sa suncem. Posle „tankovanja” flaša i stomaka na izvoru nastavljamo ka domu koji je još uvek daleko. Prolazimo pored podnožja Ahmice i tu skrećemo na Kosovo kroz jedan planinski katun kako bismo malo skratili stazu, pa se opet vraćamo u Crnu Goru.
Nedaleko od doma nas je uhvatio jak pljusak i srećom, to je bila jedina kiša za vreme našeg boravka na akciji, što je vrlo retko za toliko dugo vreme provedeno na planini. U tradicionalno gostoprimljivom planinarskom domu „Grope” nas dočekuje domaćin Feka, koji se potrudio da naloži vatru i spremi nam toplu večeru.
8. dan
Današnji dan je rezervisan za Hajlu čiji se greben strmo uzdiže iznad doma. Jedan deo ekipe hoće da penje i Dermando vrh koji se pruža i nastavku Hajle, te oni kreću rano ujutro. Drugi deo grupe kreće kasnije. Staza od doma vodi na gore do jednog travnatog platoa, sa kojeg se može skrenuti ka Ahmici, dok naša staza vodi desno na gore prema grebenu. Na greben se dosta brzo izlazi te se ide dalje ka vrhu. Pošto smo imali dovoljno vremena, pravili smo duže pauze i uživali. Posle vrha Hajle (2.403 mnv), krećemo se i dalje grebeski i prolazimo pored nekoliko dubokih kraških jama i posle pedesetak minuta hoda dolazimo do izvora Biser voda. Posle izvora pravimo polukrug i krećemo na spust sa Hajle. Staza je markirana ali treba biti oprezan jer se zbog gustog rastinja zna izgubiti. Dolazimo do jednog nižeg useka gde se po preporuci našeg domaćina i vodiča Feke krećemo tiho i bez razgovora jer se tu pojavljuju divokoze i srne. Nažalost, nismo imali sreće da ih vidimo. U proleće tu ima i medveda, jer im se u blizini nalaze pećine u kojima zimuju. Uskoro dolazimo do doma.
Druga grupa planinara je ispenjala vrh Dermando (2.120 mnv) te se dodatno podelila u dve grupe – jedna je došla nazad u dom preko Biser vode, a druga preko planinarskog doma „Bandžov”. Uveče je sledilo druženje u domu i pakovanje za one koji su i dan povratka kući hteli da iskoriste da još malo planinare.
9. dan
Grupa koja je odlučila da penje Ahmicu (2.272 mnv), kreće iz doma u šest ujutro. Posle lagane staze do severnih padina Ahmice kreće sve strmiji nagib koji je najveći pred završni uspon. Posle pauze i doručka na vrhu, sledio je spust koji je potrajao nešto duže nego je planirano zbog nagiba terena.
Grupa koja je ostala spremila je dom, a kasnije se družila sa planinarima iz Herceg Novog koji su navratili na kafu na putu ka Hajli. Obe grupe se nalaze kasnije u naselju Bandžov. Tamo se nalazi vrlo zanimljivi dom kulture „Dermadoo” koji preporučujemo da posetite. Zahvaljujem se vodičima na dobro organizovanoj akciji i sjajnoj ekipi koje je bila sprema da izgura celu turu.
Planine: Mokra gora, Komovi, Bjelasica, Žljeb, Ahmica, Hajla
Dužina trajanja akcije: 9 dana
Organizacija: PK „Balkan”
Vodič: Aleksandar Mijatović
Domaćin: Predrag Golubović
Tekst i foto: Jovan Jarić
Mesta za spavanje:
1. Mokra gora, Planinarski dom PD „Sandžak”
Kontakt:
Leši Hubanić (upravnik doma): +381 65/5606-219; hubanice@yahoo.com;
Metko Šarenkapić (sekretar društva): +381 65/631-2221; metko@ptt.rs;
Basar Čarovac (predsednik društva): +381 65/3315-300
www.pdsandzak.org.rs
2. Komovi, Eko katun „Martinović”
FB Komovi Katun Martinovica
https://www.facebook.com/pages/Komovi-Katun-Martinovica/1389293021287599?fref=ts
3. Bjelasica, Planinarski dom „Suvodo”
https://www.facebook.com/planinarskidom.suvodo?fref=ts
4. Hajla, Planinarski dom „Grope”
Kontakt:
Feka Kurtagić: + 382 67 285 393, fekaski@t-com.me