Sky race – Šar planina

Na Šar planini 2. avgusta održan najteži skyrace u okviru Skyrunning lige Srbije

Više od 70 trkača startovalo je na trci na 33,5 km sa 2.450 metara uspona, a svega njih 32 je stiglo na cilj u vremenskom limitu, što samo dokazuje koliko je staza na Šar planini bila izuzetno zahtevna. Bila je ovo ujedno i prva prekogranična trka na prostorima bivše Jugoslavije, na graničnom prostoru Kosova i Makedonije. Svakako, trka koja će svim učesnicima i onima koji su na bilo koji način bili deo događaja, ostati dugo urezana u sećanje. Start je bio u selu Štrpce na Kosovu, a cilj u Starom selu sa makedonske strane Šar planine. Jedinstvena trka, u najmanju ruku. Početak trke bio je zakazan za osam časova u subotu, 2. avgusta iz centra Štrpca (800 mnv). Pred trkačima su bile četiri kontrolne tačke, ali što je važnije, bilo je potrebno stići do njih u određenom vremenskom limitu. Vremenski limit za celu trku bio je šest sati i 30 minuta – znači do 14,30. Prvo overavanje bilo je kod Ski centra „Brezovica” (1.720 mnv), a prvi limit na sledećoj kontroli na vrhu Piribreg na 2.524 metara nadmorske visine (najviša tačka trk), gde je bilo potrebno da se stigne za tri i po sata (do 11 časova). Kontrolni punkt broj 3 bio je na sedlu pod Ljubotenom (2.499 mnv) i podrazumevao je vremenski limit od pet sati (do 13 časova). Četvrta etapa završavala se kod planinarskog doma „Ljuboten” (1.640 mnv) i potom je usledio put ka cilju u Starom selu, gde je limit bio do 14,30.

Svakome ko je uspeo da završi trku i prevali ovakvu stazu od 33,5 km treba aplaudirati. A pobednicima u obe kategorije i skinuti kapu. U muškoj konkurenciji pobedio je Makedonac Marjan Bonev, koji je na cilj stigao za neverovatna četiri sata i 30 minuta. Samo tri minuta posle, stigao je Nenad Živković iz Srbije, dok je treće mesto zauzeo Duško Momić iz Srbije rezultatom četiri sata i 37 minuta. Samo tri dame su završile trku u predviđenom limitu. Pobedila je Marina Nikolić iz Srbije, koja je na cilj stigla posle šest sati i 25 minuta. Vedrana Jerić Miloš iz Hrvatske bila je drugoplasirana (šest sati i 39 minuta), dok je treće mesto zauzela Ana Milosavljević iz Srbije (šest sati i 45 minuta).

Trku su organizovali NGO „Beli vuk”, Štrpce, Kosovo, TREX Makedonija i Skyrunning asocijacija Srbije. Pored glavnih organizatora trke, aktivno su učestvovali i pokrovitelji kao i suorganizatori: USAID-SBEP Skoplje, Kosovo, opštine Jegunovce i Štrpce, Ministarstvo za sport, kao i Ministarstvo za povratak Kosova. Da bi se najverodostojnije prikazalo koliko je ustvari ovo bila teška i zahtevna trka, najbolje je pročitati utiske pobednika šarplaninskog skyrace–a.

Marjan Bonev
Najlepša trka u mom životu

Prema rečima Makedonca Marjana Boneva, za trijumf na ovom događaju bili su potrebni iskustvo, snaga u nogama, pristojna trkačka brzina, dobra tehnika spuštanja i najbitnije od svega, dobra strategija.

Brezovica
– Osim prve komponente, veoma bitne, ostale sam dobro pripremio nekoliko sedmica pre trke.
Startovao sam, kao i obično, malo brže od planiranog. Vodio sam prvih 400, 500 metara i onda sam osetio da mi ranac postaje pomalo težak, zbog svih obaveznih stvari koje je bilo potrebno nositi. Nenad je preuzeo vođstvo i ja sam ga pratio sa nekih 30 – 50 metara zaostatka. Iskoristio sam hodajući tempo na strmom usponu da uzmem prvi gel. Do prve kontrolne tačke sam stigao za jedan sat, jedan minut i 28 sekundi.

Piribreg
– Na delu od Brezovice do Piribrega preuzeo sam vođstvo od Nenada. Posle 15,8 kilometra i dva sata stigao sam do druge kontrolne tačke. Tu sam popio cedevitu, koka-kolu i vodu. Nisam ništa jeo. Kada sam krenuo ka Ljubotenu uzeo sam drugi gel. Malo kasnije sam osetio i prve grčeve.

Sedlo pod Ljubotenom
– Na putu ka Ljubotenu na nekoliko minuta sam izgubio iz vida markacije, pošto je magla počela da se diže. Ubrzo sam ih ponovo našao, ali sam morao da trčim levo od njih, kako bih izbegao dva šarplaninca, koja su lajala i trčala ka meni, štiteći stado ovaca. Video sam i čobanina, tako da se nisam plašio pasa, ali sam ipak želeo da izbegnem stajanje i gubljenje vremena. Posle dva sata i 58 minuta došao sam do trećeg kontrolnog punkta. Tu sam iskoristio priliku da se istegnem, pre polaska na najstrmiji deo trke, penjanje vrha Ljuboten. Usledila je prava bitka sa siparom i klizavom stazom, kao i sa grčevima. Bilo mi je potrebno 29 minuta za 1,1 km i 340 metara uspona da bih stigao do vrha. Planinarski dom „Ljuboten”

– Popevši vrh nije značilo i kraj trke. Usledio je, za mene, najteži deo – 3,7 kilometra spuštanja. Išao sam veoma pažljivo i sporo, a zbog grčeva sam morao da stajem dva puta po 30 sekundi, kako bih se istegao. Na putu do dole, prešao me je Dušan, pa su i on i Nenad su bili skoro minut ispred mene. Ova 3,7 kilometra i 850 metara spusta prešao sam za 33 minuta. Kada sam stigao do planinarskog doma osetio sam veliko olakšanje. Osećao sam se jakim, sa dosta energije i krenuo sam na poslednjih 7,3 kilometra spusta.

Staro selo
– S obzirom na to da ja nisam morao da dopunim flašice vodom, a Dušan jeste – prešao sam ga, a Nenad je sada bio nekih 300 metara ispred mene. Pažljivo koračanje i bez kočenja – to je bila strategija za spuštanje. I dao sam gas. Već posle jednog minuta bio sam korak iza Nenada. Prava bitka se odvijala u sledeća 3,5 kilometra u kojoj sam ja pobedio i napravio razliku od skoro tri minuta prednosti. Trčao sam najbrže što sam mogao i došao sam do poslednjih 100 metara na ravnom i sprintao sam do cilja. Bio je to prokleto dobar osećaj! Kraj trke! Poslednji deo od 7,3 km sa 70 m uspona i 900 m spusta prešao sam za 29 minuta. Ovo je bila najluđa, najteža i tehnički najzahtevnija, najlepša trka u mom životu do sada!

Marina Nikolić
Uživanje je bilo savladati takve protivnike

Kako je istakla Marina Nikolić, za nju je šarplaninski skyrace trebalo da bude odličan trening sa dobrim usponom, uživanje u predelima Šar planine, bez namere da se takmiči.

Brezovica
– Među mnogobrojnim takmičarima i ja, nasmejana, stadoh na tu startnu liniju sa željom da dam svoj maksimum. Naravno, već na prvom usponu, kilometar posle starta, duša mi je bila u nosu, što bi rekli i pitala sam se što se bolje ne bavim planinarenjem. A onda, provrtim malo glavu levo-desno, shvatim da me okružuju samo trava, drveće, vedro nebo i prijatelji trkači… I adrenalin opet skoči. Kroz te šumice, do vrhova, zamisliš se, noge same prave korak po korak napred, nisi ni svestan koliko ti je teško. A onda već stigneš do Brezovice, volonteri dobace po koju reč podrške, nešto gricneš, osvežiš se sokom – i može dalje.

Piribreg
– Sećam se grupe starijih meštana i jednog dekice koji pred uspon na Piribreg viče: „Cepaj, lepojče!”. Ja onda stisnuh zube, šta ću, imam navijače i bez daha krenuh tom uskom stazom od Brezovice uzbrdo. A usponu nikad kraja… Taman vidim neki spust, dođem do daha, a staza opet potera u brda. Na sve, tu mi se prosula sva voda iz bidona. Ali, lepa nam je Šara, potoci na sve strane. Onaj Piribreg je surov. Tu mi reče neko da trka tek počinje i još uvek imam vremena da stignem prvu. Ja bih samo sela. Kakvo sedenje, trči, na trci si!

Sedlo pod Ljubotenom
– Od Piribrega do Ljubotena sam trčala koliko me noge nose. Očekivani oblaci su sakrili pogled na Šaru, namrčilo se, sunca nigde i konačno je moglo da se diše, ali nažalost, ne i uživa u pogledu. Sedlo pod Ljubotenom i pogled na taj strašni vrh. Da li je moguće da staza ide tuda!? Tamo gore!? Od tolikog šoka što treba da se popnem uz „zid” i što su mi volonteri rekli da sam prva dama, zaboravila sam da sipam vodu.

Planinarski dom „Ljuboten”
– Veranje uz Ljuboten mi je tako teško palo, da sam sa pola puta htela da se vratim u podnožje. Sunce opet zapržilo situaciju, ja bez vode, a četvotonoške se pentram dok kamenje ispod nogu leti. Vodeeeee! Sreća moja pa je odnekud naišao fotograf, podelio svoje zalihe sa mnom, a na vrhu dobri volonteri svoje. To je to, popela sam sve vrhove!

Staro selo
– Posle Ljubotena, ostao je samo spust. A na spustu trava, a u travi kamenje. I hajde ti sad potrči, a da ne slomiš noge! Sa kamena na kamen, pa malo kroz travu, gledam samo gde da zgazim, a da ne izvrnem zglobove. Ne volim ja one opake uspone… Ali, ako biram između ovakvog spusta i tog strmog uspona, daj mi da se uzverem na vrh.
Prođe i tih par kilometara kamenitog spusta, ostade još sedam kilometara makadama do cilja, nizbrdo. Ko bi rekao da će od cele staze taj deo najteže da mi padne. Trči – stani, trči – stani… Kroz šumu, pored ponekog potočića, makadamom, nikad da stignem do Starog sela. Već je 13 časova, sunce je najjače – nema hlada, nema spasa…
Dotrčala sam nekako do cilja, kao prva. Ogroman aplauz meštana, ogroman aplauz organizatora i ostalih trkača koji su već završili, čestitke, a ja ne mogu da verujem da je konačno gotovo. Samo 33,5 km, a kao da sam prešla 100.

Šaru smo možda svi potcenili kao trkačkog neprijatelja, misleći da su staze pitome i blage. Kad se tu doda i vreo dan koji nismo očekivali – jako smo se namučili. Kada se utisci saberu, uživanje je bilo savladati takve protivnike.

Projekat „Promocija turističkih potencijala ruralnih krajeva Srbije kroz outdoor sportove” sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja