I’ve done it 1230 km for 78:07:06
Bio je to karneval i praznik netakmičarskog biciklizma, druženje, uživanje i vožnja bicikla. Brevet svih breveta, Randonneurs Paris – Brest – Paris u dužini od 1230 km. Održava se na svake četiri godine, a ja sam tu rutu izvezao na biciklu za 78 sati. Ni sporo, ni brzo, taman da dosta toga vidim, da mnogo ljudi upoznam i da uživam sve vreme vožnje. Čak i onda kada je bilo teško i tada je vožnja bicikla imala svoju draž. Najveći uspeh na Brevetu je završiti ga u predviđenom vremenu za tu distancu.
Brevet nije samo pređeno vreme, pobediti slabost sopstvenog tela i proveriti sebe u svakakvim uslovima, bio dan ili noć, vrućina ili magla, kiša ili sneg. Da ne pričamo o halucinacijama. Brevet je mnogo više od toga. Brevet je priroda, ljudi koji voze, ljudi koji organizuju, volonteri koji učestvuju u organizaciji i funkcionisanju, ljudi koji stoje kraj trase i navijaju, daju iz kuće sve što mogu da pruže učesnicima da bi lakše podneli izazov koji su postavili ispred sebe. Za mene, ovaj put presudnu ulogu osim motivacije su imali i ljudi na i oko trase. Skoro šest hiljada učesnika i dve hiljade volontera, učinili su sve da nam bude lakše, kao i gledaoci sa strane, njihova susretljivost i ljubaznost, toplina, trud. Bila je tu i nepopustljivost volontera na kontrolnim tačkama, kad je vreme prolaska u pitanju, pa makar ono bilo „kratko“ i minut i po. Bili smo svedoci kada nisu hteli da overe karton učesniku koji je malo kasnio i to je bilo sasvim u redu, jer treba poštovati pravila, a i druge učesnike.
Tri godine se krčkala ideja o odlasku na Randonneurs Paris – Brest – Paris 2015. Nekako je sve išlo svojim tokom, od upoznavanja šta je to, jurcanje vremena, do na kraju opuštene vožnje, svojim tempom bez gledanja na ciklomaster. U životu nisam video toliki broj biciklista, bicikala, ljubitelja biciklizma i Breveta na jednom mestu. Tih dana Pariz je bio okupiran cikloturistima koji su krenuli na najslavniji Randonneur događaj. Svih 5820 učesnika su heroji, barem u Francuskoj, čak i oni koji su odustali ili prekoračili vremenski limit, a bilo ih je 1250. Neki su došli da se takmiče, neki da dokažu sebi da mogu, neki da dokažu drugima da mogu, a mnogi su došli da uživaju, jer brevet nije trka, brevet spada, verovali ili ne u cikloturizam.
Start je bio neverovatan. Preko 500 ljudi na samoj startnoj liniji isparaća, tapše, navija, podržava, pa zadovoljstvo kada te neki učesnici prepoznaju i pozovu po imenu, e to je već nešto, plus na sajtu Strave izađe moja fotografija kako na startu navijam za Tanju Kavčić.
Krećemo, euforija, zadovoljstvo i ne znam koliko idem na sat niti koliko sam kilometara prešao, velika grupa (otprilike po 350 ljudi startuje na 15 minuta), gledam okolinu, otpozdravljam publici i ne znam ni sam koliko puta sam im rekao „Merci“, ali i nije bilo teško, bilo je pravo zadovoljstvo. Samo vrtim pedale i gledam okolo kako je drugačije, negde lepo, negde lepše, a negde malo manje lepo nego u Srbiji, ali nepoznato, novo, pa sve oduševljava i sve se gleda drugačijim očima i drugim čulima.
Pregršt detalja i sitnica, koje ostaju zauvek u sećanju. Japanac koga su poveli kao masera izlečio mi je rame koje me godinama boli. Negde na spustu prema Brestu stoji devojčica kraj puta, iako je kiša i tri sata posle ponoći zaustavlja nas svojim glasom „café“ ili dečak koji čokoladu iscepkanoj na kockice služi iz metalnog tanjira, vidi se da nisu imućni, ali on je hteo da da svoj doprinos. Ostavio sam mu bidon za uspomenu. Pitam se da li je moguće za četiri godine sresti tu decu i još jednom im reći hvala i dati nešto za njihov doprinos i za uspomenu. Mada čokolada i kafa nisu ništa u odnosu na njihov postupak koji će mi ostati zauvek usađen u pamćenje. Čovek sa detetom od godinu dana pored puta, koji je dao supu, varivo, kafu, kolač, bananu, čokoladu i neko slano pecivo i nije hteo da uzme ništa. Spremio sam pet evra, a on na kraju uzeo jedan. Francuz sa kojim sam podelio obrok. Bračni par iz Italije s kojima sam vozio uz brdo, Danci, naučili par reči srpskog jezika samo da bi se lakše sporazumeli, s njima sam vozio par sati kroz noć. Njihova disciplina i međusobna podrška su ostavili veliki utisak na mene. I jedan maler, neko je uzeo moje kamašne DMT, to za mene znači da imam kvalitetnu opremu.
Moja vožnja se odlikovala time što nije bila hronometarska, ciklomaster kao da nije postojao, vreme koje stoji, uživancija u svakom trenutku, bici hedonizam. Sve je to zahvaljujući time što se nisam opterećivao vremenom i tek na kraju shvatih da nisam vodio računa ni o kontrolnim tačkama; koliko ima do zatvaranja (kontrolne tačke imaju svoje vreme otvaranja i zatvaranja, a bilo ih je petnaest, plus dve tajne kontrole). Mada moram priznati da sam primetio kada sam prešao 1000 km.
Treći dan vožnje je bio izuzetno emotivan za mene. Dolazak u Villaines, kontrolnu tačku je bio poseban za mene. Stotine ljudi na ulicama koji pozdravljaju i bodre, deca koja traže da ih dodirneš i tada misao – više nema sile koja bi me sada zaustavila i pražnjenje emocija, suze, vrisak i iza ćoška nas četvorica (Italijan, Francuz, Nemac i ja), koji plačemo i smejemo se. Zadovoljstvo, uspeh, zahvalnost i ko zna još koliko pozitivnih emocija, misli. Nailazim na Sašu Jovanovića iz Banja Luke i sledećih 200 km je lako uz priču i smeh. Čovek kakav se poželeti može za društvo u vožnji. Nema šanse da vozite sami, ukoliko vi to ne želite.
Moram napomenuti da na PBP nema reprezentacija, nego učesnici predstavljaju svoje klubove npr. Randonneurs Norwey, Denmark, Hungary, Republika Srpska. Iz Italije je došlo tri kluba, koji su i organizovali dolazak u Pariz. Takođe, svi znamo da svaki turista predstavlja na neki način kulturu zemlje iz koje dolazi, kao i samu zemlju, tako da je nas sedamnaest svakako predstavljalo Srbiju i klub Randonneurs Serbia.
Pričati o ličnom iskustvu je ok, ali kako se trenira ili jede, to sve zavisi od slučaja do slučaja, metabolizma, godina života, fizičkih predispozicija. Na primer, ja sam duplo manje trenirao od nekih koji su stigli ispred i iza mene. Negde sam uz priču sa drugima i zahvaljujući poznavanju svojih sposobnosti izvozio sam 6000 km uz određene vrste treninga. Šveđani sa kojima sam najviše vozio (bračni par Carl i Solmaz Lundin ) su imali 5000 km, a Britanac Brian Atkins 2000 km više od mene. Taj trio je sjajna ekipa. Sve je to individualno, čak i ishrana. Ja nigde ne idem bez slanine, paradajza i testenine.
Tehnički detalji puta i trase bi mogli da se sažmu i to bi izgledalo ovako:
Autobuska karta do Pariza i nazad je šesnaest hiljada dinara. Hotel u Parizu se može naći za 22,5 evra, pa na više. Mada možete i preko naših ljudi koji žive u Parizu da nađete smeštaj ili hostel, koji ne bih preporučio zbog gužve i galame. Prodavnice su dobro snabdevene i cene se razlikuju od jedne do druge. Pijaca radi petkom i nedeljom. Špageti u restoranu su oko sedam evra, a supa jedan i po. Kafa u kafićima je jedan i po evro. Bicikl može u voz, ali ako hoćete da ga unesete u metro mora biti spakovan i stajati kod vrata (jedan bicikl na jedna vrata). Obilazak Pariza preporučujem biciklama.
Na proveri bicikala je lako, proveravaju se svetla i kočnice. Kada vam nalepe startni broj ne skidaj te ga jer bez njega i overene prijave da ste prošli kontrolu nećete moći da iznesete bicikl iz ograđenog dela. Volonteri vas šalju kuda da idete dalje i ne sekirajte se, sve se završi brzo. Na startu jeste gužva, ali vas po slovu puštaju u ograđeni prostor za start. Na svakoj većoj raskrsnici i na svakih dvadesetak kilometara sedi čovek u kolima iz organizacije, ne samo što vas usmerava, nego vam može pružiti i korisne informacije. Bila noć ili dan ti ljudi su na putu. Po dva čoveka na motoru u ekipi stalno idu napred – nazad, između ostalog kontrolišu da li imate prsluk, kacigu, svetlo, takođe možete im se obratiti za sve, a staju pored puta kada vide da neko leži, da bi se uverili da je sve u redu. Treba napomenuti i da svako mesto ima javni toalet. Od organizatora dobijete i broj telefona koji kada okrenete javi se automat i pitaju koji jezik govorite – želite. Ako vam se desi nešto nepredviđeno mogu poslati ekipu po vas. Prvo dolaze vatrogasci, pa hitna pomoć i policija, u roku odmah. Organizatori imaju i helikopter na raspolaganju.
Na Kontrolnim tačkama imate, fast food, restoran, servis, prodavnicu biciklističke opreme, suplemenata, mešovite robe i voća. Kafa je jeftinija nego u Beogradu i tražite malu, inače dobijete je u količini supe. Ako vam se učini da je nešto skupo, znajte da su cene po Francuskom standardu, a ne po našem. Uglavnom može se jesti od tri do petnaest evra. Na nekim kontrolnim tačkama postoje pult informacije i tu volonter govori engleski. Na svakoj KT možete naći volontera koji govori engleski, nemački ili španski jezik. Usput imate prodavnice, kafiće, restorane i fastfood gde je nešto i jeftinije, a možete se hraniti i usput kod ljudi pored puta koji vam daju hranu, a vi im ostavite koliko želite. Rent a car je 30 eura dnevno, plus gorivo, tako da može lako da se organizuje i sopstveni support.
Ova vožnje je bila jedno jako lepo životno iskustvo koje će dugo ostati urezeno u pamćenje i koje treba iskoristiti u životu. Pariz, vidimo se za 4 godine za PBP 2019.
Ivan Puja
Foto: http://stories.strava.com / Gruber Images
Sta je to randonneuring, Brevet ?
Randonneur biciklizam, često zvan maratonski biciklizam, ili našim rečima popularno „dugoprugaski biciklizam”, može svakom biciklisti da znači nešto drugačije.
Za nekoga je to više kao touring sa puno prevezenih kilometara kroz atraktivne predele, obično sa umerenijim tempom vožnje.
Za nekoga drugog to pak znači izazov brzine i što kraćih postignutih vremena, gde biciklisti sebi postavljaju ciljeve u vidu rekorda trase, najboljeg ličnog vremena i tome slično,
a može značiti to i zajedničku vožnju sa manjom grupom istomišljenika koji voze u peletonu i gutaju kilometre za doručak 😉
Randonnée [randone] francuska reč koja u slobodnom prevodu znači „dugo putovanje“.
Brevet [breve] takodje francuska reč koja znači „sertifikat“, a u slučaju randonneur-ske vožnje karticu koju svaki Randonneur nosi sa sobom i koja se overava na svakoj usputnoj kontrolnoj tački, te Brevet ustvari znači „sertifikovana vožnja“
Brevet je biciklistički dogadjaj(ne trka), gde učesnici prate predefinisanu trasu i da bi uspesno završili brevet potrebno je da se ispoštuju odredjeni vremenski limiti,
kako za celokupnu vožnju tako i za stizanje do odredjene kontrolne tačke u odredjenom vremenskom periodu.
Standardne dužine breveta su 200 km, 300 km, 400 km, 600 km, 1000 km i 1200km, ali mogu biti i duži od 1200km, na kojima je biciklista potpuno samostalan, i ne moze primati nikakvu pomoć od trećih lica, osim na samim kontrolnim tačkama, tako da se bicklista mora sam o sebi starati, odklanjati defkekte ili kvarove na biciklu, suočavati se sa svim vremenskim uslovima koji ga tokom vožnje mogu zateći.
Vremenski limiti su za 200 km je 13,5 časova, za 300 km 20 časova, za 400 km 27 časova, za 600 km 40 časova, za 1000 km 75 časova i za 1200 km 90 časova.
Ivan Puja