Planinari iz Kikinde, Novog Sada, Bačke Palanke i Beograda od 28. 4. do 2. 5. penjali su više vrhova u Crnogorskom primorju…
Počelo je kao u grčkim tragedijama, ali ne sa suzama, već sa kišom koja ni u najavi nije imala nameru da prestane. Uzalud su bile sve molbe upućene Zevsu i kompaniji, sivi i crni oblaci su se samo gomilali. Konstantnost kišnih kapi bi verovatno svima pomerila živce, da nije onog čudnog, pozitivnog adrenalinskog soka kojim se napajaju svi planinari. Družina vrlo različita. Veći deo iz Kikinde, jedan deo iz Novog Sada, a manjina iz Bačke Palanke i Beograda. Ta šarolikost je samo još više doprinela pozitivnoj atmosferi, već od samog starta.
Uprkos antidodolskim pesmama, nismo uspeli prvi dan ništa da postignemo, pa smo odustali od uspona na Rumiju i uputili se pravo u Risan. Tu nas je na samoj obali, prvo stidljivo, kroz oblake, a zatim snažno i žarko utoplilo sunce. Orni posle neprospavane noći, i puni duha, čim smo se smestili u smeštaj i malo odahnuli, okupili smo se na obali, uz miris mora i palmi i krenuli put Perasta. Šetnja od otprilike 45 minuta, prelepi pejzaži, sve vreme sa očima zakovanim za morsko plavetnilo, ugledasmo i poveliku tunu u nekoliko elegantnih skokova. Već je zamislih na tanjiru, ali mi pogled na Gospu od Škrpjela odnese misli na drugu stranu. Vožnja brodićem, šetnja po ostrvcetu, duša puna neba i mirisa mora koji se meša sa mirisom pečene ribe na obali. Ostatak dana, proveli smo lutajući po kamenim uličicama Perasta i sedeći uz obalu sa čašom vina i svako u svojim mislima.
Preko Subre
Sutradan smo poranili i zoru prevarili… te se uputili put Subre. Jedini dan koji je obećavao da će biti bez kiše. Tu su nam se pridružili Nikola i Iva, planinari iz Crne Gore, i njihov prijatelj Nenad. Uspon kao iz bajke. Šiljate stene, preskakanja preko istih, konstantan uspon od 800 metara, legenda o Vilinom gumnu i pogled sa platoa na celu okolinu. Dok je nekima duša bila u nosu, neki su se svojski borili da pokažu koliko mogu, da bi nas u skokovitim koracima, pretrčali neki dečaci, domoroci, te cela družina samo zapanjeno osta da gleda za njima. Neki su vrsni i iskusni planinari, neki su početnici, ali se svuda osetila atmosfera neodustajanja od teškoća. Pogled na Nikolinu jamu duboku 180 m, uteruje strah u kosti. Ipak se najhrabriji fotografišu na ivici, sa glavom iznad ponora, dok drugi bojažljivo iz sigurne udaljenosti se dive čudesima prirode.
Tolkonovskim stazama stižemo do vrha. Odmor, smeh, uživanje u slikama oblaka koji jure iznad naših glava. Miris majčine dušice nosimo u nozdrvama još od početka uspona. Sva su nam čula izoštrenija, svi su nam mirisi jači. Savršen spoj prirode i čoveka. Veći deo družine uspeva da se spusti do amfiteatra i tu se susreće sa grupom iz Kruševca koji su na Subru krenuli iz drugog pravca.
Silazak je bio priča za sebe. Stazama i bogazama, uz pomoć ruke, uz pomoć prijatelja, cela družina uspeva da savlada stene Subre. Silazimo i do dva izvora, istražujemo i dve male pećine usput, fotografišemo se pored ostataka snega u njima i kroz čarobnu šumu najzad stižemo do planinarskog doma. Posle predaha i razmene iskustava i utisaka, nastavljamo silazak do zbornog mesta. Puna nam srca, pune oči divnih prizora i vidikovaca, u nogama nosimo pešaćenje od dvadesetak kilometara, a u dušama nezaboravno iskustvo.
Posebna pohvala baka Miri koja je uspela kao i svaki drugi, mnogo mlađi planinar da savlada uspone i silaske po Subri.
Sutradan se nebo otvorilo. Kiša je rominjala od rane zore. Manja družina na čelu sa Jovanom Jarićem se ipak odvažila da krene na Zubački kabao. Umivanje im nije bilo potrebno. Do vrha su stigli samo najodvažniji i najuporniji. Mokri do gole kože, na vrhu su dočekani sa ledenom kišom i svim mogućim izlivima besa raspuštene prirode. Ne toliko atraktivan uspon, ali ipak najviši vrh na primorju i značajno mesto za svakog planinara, jer gore sevaju gromovi i po lepom vremenu, pa to podiže adrenalin na zavidan nivo.
Na Lovćenu
Sledeći dan, obilazak Lovćena, vetar i magla na vrhu, trčanje uz stepenice Njegoševog mauzoleja, bez mogućnosti da se zagreju zaleđene ruke. Nažalost, i bez mogućnosti da se vide otranska vrata i Italija.
U povratku, manja grupa od sedam planinara silazi od Njeguša ka Kotoru peške, starom austrougarskom stazom. Veći deo puta obasjani sa suncem kroz oblake, sa celom Bokom na dlanu, sa mirisom rastinja u nosu. Negde u poslednjoj trećini puta dosadna kiša ponovo prati njihov put. To ne ometa osmeh na njihovim licima. Prepuni utisaka, prepuni slika, stižu u Kotor posle dva sata.
Lutanje po kamenim pločnicima Kotora, penjanje na tvrđavu, uživanje u plodovima mora i druženje uz čašu dobrog vina…
Kući
Polazak za Beograd u dogovoreno vreme. Sunce nas ispraća. Svi i dalje zakovani za veliko plavetnilo ispred nas, čekamo poslednji momenat da uđemo u kombije. Teško se rastajemo od lepote trenutka koja kao oreol svima leluja iznad glava.
Jadranka Baljak
Foto: Goran Velemirov, Mirjana Vlašić