Oktobarski uspon planinara iz Srbije na Pirin (Bugarska)….
Treći vrh Balkana – Vihren, sa 2.914 metara nadmorske visine, izgleda kao ogromna piramida. Pored njega uzdiže se još jedna, samo šest metara niža piramida – vrh Kutelo. Ipak, nije to prizor koji će vas ostaviti bez daha. Pirin u Bugarskoj je toliko uzbudljiv u prirodnim lepotama da vas taj utisak samo usisa i traje u beskonačnost. Onda se i čini sasvim logično da ćete se u nekom momentu naći ni pred čim drugim do dve gorostasne piramide. Sredinom oktobra, PD „Pobeda” organizovala je dvodnevnu akciju na planinu Pirin, u jugozapadnoj Bugarskoj.
Uspon na Vihren počeo je vrlo rano, oko pet sati izjutra. Mrkli mrak, nas petnaestak sa vodičem Bobišom Marinovićem. Dok hodamo jedno za drugim uz pomoć svetlosti sa čeone lampe, izdaleka verovatno ličimo na neku malu svetleću zmiju koja vijuga nagore. Verovatno, jer ko bi bio budan u te sate i gledao u stazu koja od Planinarskog doma „Vihren”, sa 1.950 metara nadmorske visine, vodi kroz četinare dalje u planinu. Za taj napor bili smo. Nekih dva sata kasnije, naša grupa imala je priliku da sa travnate zaravni, iz podnožja „piramide”, prisustvuje neverovatnom prizoru izlaska sunca na Pirinu. Dok su se vrhovi i jezera utopljavali u bojama, bilo je jasno da je lep dan na pomolu.
Dan za podvige, zapravo. Nakon Vihrena, ispenjali smo još tri vrha – Kutelo 1 (2.908) i Kutelo 2 (2.906), te Banski Suhodol (2.884). Usponi na vrhove Pirina izuzetno su dinamični. Hoda se po travi, sitnom kamenju, koje potom menja krupan kamen i oštre stene. Gotovo sve vreme ste na strmini. Pažnja je neprekidno usmerena na stazu i hodanje. Samim tim, kontakt sa planinom je mnogo jači, a čitav doživljaj potpuniji. Misli ne uspevaju da odlutaju. Ostaju tu, čvrsto vezane za predeo, koji je surov i ravnodušan prema tim sitnim figurama koje odmiču negde. Mušice na leđima diva.
Tog dana, vrhovi su ostali u drugom planu. Prelazak preko prevoja Končeto, grebena oštrog kao nož preko kojeg se dolazi do vrha Banski Suhodol, zapravo je obeležio čitav boravak u Bugarskoj. Na dužini od oko oko 700 metara kroz sredinu grebena provučena je sajla i grupa je preduzela potrebne bezbedonosne mere za prelaz. Hodaš, a sa obe strane pogled pada u ambis. Osećaj koji te obuzme nakon prelaska grebena, posebno ako si prvi put ovde, stvarno je poseban. Pobeda. Već u povratku istom stazom, sve je kao „normalno” i kao „ovako idem po ’leba ujutru”.
Pravu lepotu Pirina zaista predstavljaju više od 70 glacijalnih jezera rasutih po planini, plave ili smaragdne boje, zavisno od udaljenosti sa koje ih posmatrate. Pored tog krupnog kamenja, čini se da je voda drugi element ove planine, ne samo samo zato što stalno nailazite na jezera, već i stoga što se često čuje žubor ili se prelaze potoci. Drugi dan našeg boravka u Bugarskoj, u kom smo ispenjali Todorin vrh (2.746), bio je posvećen njima. Prolazeći pored Banderiskih jezera – Okoto, Ribno, Žablje i Dolgo, stičete drugačiji utisak o Pirinu u odnosu na onaj koji dobijete dok penjete njegove najviše vrhove. Deluje pitomo i ljupko, nije vas uhvatila, pa ne pušta, već možete da uživate. Staza do Todorinog vrha vodi grebenom preko Todorine porte (2.712m) i Male Todorke (2.702m). Uspon nije naporan, sem u delovima u blizini vrhova, gde se hoda preko krupnog kamenja i stena. Čisto da se ne zaboravi gde smo – na nekoj tački planinskog masiva nebrušenim pejzažima daje lekciju iz značenja reči divljina.
Tekst: Jelena Paklar, foto: Jovan Jarić