Vodopadi Stare planine severno od vrha Bratkova strana
Istraživali smo dolinu severno od vrha Bratkova strana na Staroj planini. Cilj je bio pronaći vodopade, ako ih tamo ima. Raspitivao sam se kod planinara koji dobro poznaju ovo područje, kao i kod meštana sela Topli Do, i nisam došao ni do kakvih saznanja. Uglavnom su ljudi tvrdili da tamo nema vodopada. Tek kasnije, nakon prolaska kroz dolinu, čuo sam od nekih starijih meštana sela Topli Do da u toj, ali i u okolnim dolinama, ima vodopada.
Na padinama Stare planine polovinom prošlog veka bilo je preko 100 000 ovaca, a pominje se podatak da ih je 60-ih godina bilo i nekoliko stotina hiljada, pa je jasno da je bilo i ljudi svuda po planini. Pravljen je čuveni staroplaninski (pirotski) kačkavalj i to u dovoljno velikoj količini da bude jedan od značajnijih izvoznih proizvoda tadašnje države. Kačkavalj je bio poznat po svojoj popularnosti u SAD, pa čak i po popularnosti u Beloj kući. Zato je logično očekivati da stariji meštani znaju sve vodopade. U blizini jednog od ovih vodopada na stablu bukve smo videli urezanu godinu 1998-u. U to vreme su bile u funkciji okolne karaule, a vojnici su imali običaj da urezuju svoje ime ili godinu služenja vojnog roka.
Pogledom sa glavnog venca Stare planine u delu izmedju vrha Vražja glava i Spasove vunije na deo sa druge strane doline, ispod vrhova Bratkova strana i Lazarevi jaglaci, vide se vrlo strme doline i stene koje ostavljaju utisak da bi tu trebalo biti vodopada. Google Earth i geologija terena takodje to nagoveštavaju. Kada se ide putem od Toplog Dola prema delu Stare planine koji se zove Beledje prelazi se preko nekoliko potoka, dakle vode ima koja ulazi u te doline. Ovi potoci se mogu videti i na njihovom ušću u Studenačku reku. Sve je to pojačavalo utisak da vredi napraviti jedno istraživanje.
U prethodnoj godini veoma popularni su bili vodopadi Vurnje. Oko naziva tih nekoliko vodopada na glavnom toku Studenačke reke ima dosta nedoumica. Medju njima je najpoznatiji Ivičin skok (Koritski skok, Zuberski skok). Odmah ispod tog vodopada sa strane se uliva potok iz doline podno vrha Bratkova strana.
Cilj koji smo postavili bio je da prodjemo, u meri u kojoj imamo vremena, vodopade Vurnje u neopren odelu, a zatim da ispitamo pomenutu dolinu ka Bratkovoj strani, a da se vratimo prethodnom dolinom, koja takodje počinje ispod vrha Bratkova strana i pada u Studenačku reku, ali je bliža selu Topli Do.
Krenuo sam sa Nemanjom Milosavljavić, koji je speleolog i član GSS-a, dobar poznavalac geologije terena – bilo je to 25. maja 2021 godine. Ovoga puta njega su u većoj meri interesovale mogućnosti za kanjoning.
Prilično je nejasno kada se kaže vodopadi Vurnje na koje se tačno vodopade misli. Koliko sam ja razumeo od ljudi iz ovog kraja samo jedan od ovih vodopada ima naziv Vurnja. Da bi se do njega došlo ide se stazom uz Studenačku reku, a neposredno pre njega treba zagaziti u vodu, popeti se uz jedan račvasti vodopad i tek onda je čovek pred njim. Iako vodopad nije značajno visok, veoma je lep. Zbog njegovog položaja nakon račvastog vodopada, u steni sa strane, većina planinara ne uspevaju da ga slikaju. Mi smo koristili neopren odelo, pa smo mogli da mu pridjemo. Da bi se prošlo dalje ka sledećem vodopadu mora se koristiti jedna strma i uska staza 50-ak metara pre njega sa leve strane koja je dosta rizična. Trenutno na tom mestu stoji uže. Tom stazicom se prolazi iznad ovog vodopada i ide ka sledećem, Ivičinom skoku. Ni on nije mnogo visok, ali je veoma živopisan, po meni zbog svoje živopisnosti jedan od najlepših vodopada Stare planine.
Neposredno pre Ivičinog skoka uliva se potok sa desne strane preko kaskadnog vodopada. Nastavili smo dalje tim potokom uzvodno. Vrlo brzo, možda posle 500 metara, potok se račva. Na desnom kraku vodopad se ubrzo jasno vidi, a na levom kraku nakon stotinak metara, ali izmedju drveća i nejasno. Nismo imali vremena da obidjemo i jedan i drugi krak. Odabrali smo uzvodno desni krak potoka, a levi krak je ostavljen za drugi dolazak.
Vodopad je napravio svoje strmo kaskadno korito praveći usek u steni, a u njegovom podnožju su drveća koja je verovatno bujica donela tu. Po mojoj proceni vodopad je visine 12 do 15 m. Dalje, po veoma teškom terenu, penjali smo se sa njegove desne strane. Odatle se u odredjenoj meri pružao pogled na levi krak potoka, što je bilo značajno. Pošto nismo imali vremena za taj levi krak često sam gledao na tu stranu i sa par lokacija nazirao tamošnji vodopad.
Dalje, preko kamenja obraslog mahovinom i zdravcem, popeli smo se iznad vodopada i gore se nalazio jedan kaskadni vodopad, veoma sličan Piljskom, iako dosta manji. Po mojoj proceni 25 do 30 m.
Usledio je najteži deo terena. Išli smo ukoso udesno i preko 3 suve kamenite i stenovite doline došli do doline kojom smo želeli da se spustimo. To je dolina pre Zubarskog rta, a on je označen na kartama. Čekao nas je najčudniji od svih vodopada koje sam video tog dana jer je pravio takav usek izmedju stena da se nije mogao lepo videti. Njegovo fotografisanje je moralo da ostane za sledeći put, kao i levi krak prethodnog potoka.
Desetak dana kasnije došao sam ponovo sa grupom iz Pirota. Cilj je bio vodopad na levom kraku potoka. Spojili smo se grupom iz Beograda koji si išli do vodopada Vurnje, a imali su i dodatni cilj potok izmedju Ivankovice i Odaiškog lica. Kada smo bili kod vodopada Vurnja pitao sam ih da li žele da učestvuju u otkrivanju i fotografisanju novog vodopada. Grupa je bila fizički dobra, nastrojena ka istraživanjima planine, i pošli su za mnom. Tada smo slikali vodopad na levom kraku potoka, po mojoj proceni visine oko 25m, a zajedno sa gornjom kaskadom oko 40m. Grupa iz Beograda kasnije je taj vodopad nazvala Zuberska suza.
Preostalo je fotografisati vodopad u dolini pre Zubarskog rta.
Saša Aranđelović