Nesvakidašnja i neponovljiva lepota
Kanarska ostrva su arhipelag koji sa nalazi u Atlanskom okeanu na zapadu Afrike, naspram Maroka. Neka od ovih ostrva su udaljena od afričke obale jedva stotinak kilometara. No, rastojanje između najistočnijeg Kanarskog ostrva, Lanzarote i najzapadnijeg La Palma, iznosi oko 600 kilometara! Lanzarote je u priobalju Afrike, dok je La Palma daleko u vodama Atlantika! Arhipelag je udaljen od Evrope više od hiljadu kilometara, a ipak pripada Evropi! Kako? Pa prosto. Kanarska ostrva su deo Kraljevine Španije. Na njima danas živi blizu dva miliona stanovnika.
Nisu kanarinci već…
Ime ovih ostrva nas asocira na kanarinca – pticu pevačicu. Ipak, obišavši pet Kanarskih ostrva, mi nigde, pa ni u kavezu, nismo videli ni jednog kanarinca! Istinu treba tražiti u dalekoj prošlosti… Naime, Kanarska ostrva su kroz istoriju imala još nekoliko naziva – „Srećna ostrva” i „Pseća ostrva”, te je današnji naziv došao od reči „canis” (lat. „pas”).
Krstareći po predivnim, a iznad svega neobičnim ostrvima, stižemo do najistočnijeg ostrva – Lanzarote. Uplovljavamo u najveći grad, Arecife na jugu ostrva. Grad jedva da ima šesdesetak hiljada stanovnika. Prvi utisak je neobičan i nesvakidašnji grad je na obali, u ravnici. Kuće su niske sa jednim, dva ili najviše tri sprata, sa obaveznim terasama. Sve su obojene u belu boju! Odmah primećujemo da su ulice uredne i čiste. Arecife je savremeni grad koji je sačuvao i šarm starog ribarskog naselja. Nastao je u petnaestom veku kao ribarsko naselje. Sve do sedamnaestog veka to je bilo mirno ribarsko seoce. U gradu, pored tvrđave i pristaništa treba obići plažu Redukto, pa ulicu Leon i Kastiljo. Ova ulica je trgovačka i svaki turista tu može sebi da nađe lepe i neobične suvenire.
„Vulkani i vino”
Pošto nemamo previše vremena za obilazak i upoznavanje ostrva, odlučujemo da se uključimo u grupni obilazak, a takvih ovde uvek ima. Naziv izleta „Vulkani i vino” nas je zaintrigirao, jer nikako nismo mogli vino da dovedemo u vezu sa vulkanima. Pošli smo i nismo se pokajali. Mnogo smo videli, uživali i – naučili.
Kretosmo autobusom ka Nacionalnom parku „Timanfaja”. (Uzgred, od 13 španskih nacionalnih parkova, čak se četiri nalaze na Kanarskim ostrvima!) Vozimo se pravim autoputem. Čudno je da ovde, na jednom malom ostrvu, na krajnjem obodu Španije, udaljenom nekoliko hiljada kilometara od Madrida – postoji autoput! Ugodno smo iznenađeni. (Ista je situacija na drugim Kanarski ostrvima: La Palma, Tenerife, Gran Kanarija.) Prolazimo plodnom ravnicom sa plantažama pomorandži i banana, ali još više vinograda. Napuštamo primorje. Penjemo se na tamna, crna brda. U dolinama su kuće, sve bele, a okolo su voćnjaci i bašte. Iznad njih su strme, sure, gole, vulkanske stene bez rastinja. Što se više penjemo sve bolje se uočava da smo na terenu gde su donedavno (a u geologiji sto ili dvesta godina predstavljaju samo jedan zanemarljivi trenutak) radile vulkanske sile. Došavši na visinu od jedva četiri stotine metara stižemo u pust, naizgled beživotni teren. Oko nas su tamne stene, ali se na suncu presijavaju i boje prelivaju od žute, preko mrke, braon, sve do crvene. Stene su oštre, nazubljenih ivica, a između njih su udubljenja, jaruge i „potoci” kojima je još do nedavno, pre 200-300 godina, tekla usijana lava! Usput primećujemo i potkapine i ulaze u manje ili veće pećine. Pejsaž je kao na Mesecu – neobičan i neponovljiv! Tečna lava se ohladila i očvrsla, ali ispod stvrdnutog dela, kamene kore, ostali su zarobljeni gasovi pod pritiskom. Oni su lomili očvrslu koru, pa ceo teren deluje izlomljeno, razbacano, neprohodno. Kroz ovu pustoš vozimo se kružnim, dobrim asfaltnim putem, koji je veoma znalački trasiran s namerom da posetilac uživa i dobro razgleda celo okruženje.
Stižemo do jednog vrha. To je Isolte de Hilario. Visina je 510 metara. Vrh je dominantan, ali pogledavši geografsku kartu ostrva, utvrđujemo da ovo nije najviši vrh (najviši vrh je na severu ostrva i visok je 670 metara). Ovde, na samom vrhu koji je jedan od mnogobrojnih sekundarnih kratera vulkana, vidimo skoro kružni ugostiteljski objekat sagrađen od crnog kamena, uzetog tu, sa lica mesta. Objekat, restoran, ima dosta staklenih površina kroz koje se može gledati i uživati u okolnom pejsažu. Restoran se zove „Đavo”. Svakako mu to ime pristaje, kao uostalom i simbol – zaštitni znak celog nacionalnog parka, koji je takođe – đavo!
Pakleni roštilj
Nacionalni park „Timanfaja” jedan je od najimpresivnijih ne samo na Kanarskom arhipelagu, već ništa slično nećete naći nigde na svetu. To je nacionalni park koji nije osnovan da zaštiti biljke i životinje koje su pred izumiranjem. Ovo je, naprotiv, park, muzej minerala koji se tu pred nama stvaraju! U ovom muzeju su pećine, vulkanski konusi, krateri, polja očvrsle lave, vulkanske bombe, pepeo, magma… Ovde su neobične prirodne skulpture, koje ni jedan umetnik nije kadar da stvori! Na tom naizgled mrtvom terenu nastaje i stvara se život! Lišajevi se adaptiraju na negostoljubive tople i vruće stene stvarajući obojene kolonije usred očvrsle crne lave! Na udaljenijim, hladnijim mestima ove crne pustinje pojavljuju se i biljke koje se prilagođavaju ovim surovim uslovima. Tu se naselilo i nekoliko vrsta životinja (gmizavci i ptice), tako da je ovaj nacionalni park istovremeno i prirodna laboratorija, u kojoj se proučava i nastanak života na Zemlji.
Vratimo se vrhu Isolte de Ilario. Ispred restorana je jedan sekundarni, manji krater, prečnika nekoliko metara. Prilazimo i osećamo da iz nekoliko manjih otvora na tlu struje vreli gasovi.. Približivši se steni, osećamo kroz odeću da je ne topla, već vruća – temperature, bar 50 stepeni Celzijusa! Okupljamo se oko ovoga mini kratera. Vodič uzima kofu sa ko zna odakle donetom vodom, i sipa je u jedan od otvora odakle struje gasovi. Posla sekund-dva iz otvora se pojavljuje gejzir pare i vrele vode visok nekoliko metara. Opčinjeni smo. Potom vodič donosi pripremljeni naramak suve trave i trnja i baca ga u susedni otvor odakle takođe struje gasovi. Istog trena naramak trnja se tu pred nama pali i gori zapaljen vrelim gasovima iz utrobe zemlje.
Posle ovoga kretosmo u restoran koji je samo nekoliko desetina metara udaljen. Ulazimo u neki hodnik, predvorje. Ovde je toplije nego napolju kod mini kratera. Na sredini hodnika je kružni zid, kao ograda nekog bunara. Prilazimo bliže. Gledamo, buljimo, a očima skoro da ne verujemo! Preko ograde tog „bunara” prebačena je roštilj rešetka na kojoj su poređani krompiri, a kasnije, kad smo odlazili, i celo celcato prase. Šokirani smo, jer se peku na temperaturi koja dolazi iz utrobe zemlje, možda iz „kovačnice” boga podzemlja Hefesa?! Ne da smo oduševljeni, već smo i ošamućeni i zbunjeni. Zar je moguće na vrhu još živog, aktivnog vulkana sagraditi objekat koji se greje preko poda i zidova, a kao vrhunac umesto kuhinje na drva, ili struju, hranu kuvati i peći pomoću „vulkanske pećnice” koja se greje toplotom iz podzemlja? Još uvek smo u neverici. Ćutimo i buljimo u ovo čudo prirode! Tek sada osetismo i miris pečenja koje se tu pred nama peče. Ulazimo u restoran, a da je pečenje praseta spremano na neverovatan način bilo gotovo, sigurno bi ga i degustirali.
Kružnim putem obilazimo još mnogo neobičnih mesta. Gledamo očvrslu lavu, ispucalu kamenu koru, zavirujemo u pećine iz kojih struji topao vazduh, uočavamo neko kržljavo rastinje… Sve to ne može da potisne neizbrisive utiske sa vrha planine, gde nad grotlom vulkana postoji najneobičniji restoran koji se da zamisliti.
Vino s vulkanskog kamena
Silazimo sa planine. Dolazimo do belih kuća rasutih po padinama brda i okruženih neobičnim vinogradima. Ovi vinogradi su svakako još jedno čudo. Znamo da vinova loza traži dosta toplote, dosta sunca, vlage, ali isto tako i zemlju bogatu humusom i mineralima. Loza na Lanzarotu raste i uspeva na sitnom vulkanskom kamenu, bez zemlje i sa minimumom vlage! Kako?
Na obroncima mnogobronih brda i brežuljaka kojima su u nedalekoj prošlosti tekle reke lave, sada su – vinogradi! Ovde vinogradi ne izgledaju kao kod nas. Nema redova loze. Nema stubova koji podupiru stabljike (trsove). Nema žice koja drži lozu odignutu od zemlje. Jednom rečju nema čardaklija. Ovde svaka stabljika ima u vulkanskoj masi iskopano udubljenje – korito prečnika dva – tri metra. Stabljika se ne podupire ni sa čim, samo se svake godine u proleće orezuje, tako da čokot (trs) zna da bude i veliki i kvrgav. Kada se loza osuši može da posluži kao neobična prirodna skulptura. Zato je nama pogled na ovakve vinograde neobičan, upečatljiv i nestvaran – neverovatan. Na pitanja koja se sva svode na isto: gde je tajna, dobijen je jedinstven odgovor: u obilju minerala koje je donela lava iz utrobe zemlje.
U povratku navratismo i do jednog vinskog podruma. Degustacija više vrsta ukusnih vina bila je uspešna. Nažalost, samo to. Šteta!
Ostrvo Lanzarote nije poznato samo po neugašenom vulkanu i neobičnim vinogradima koji uspevaju u okamenjenoj lavi. Tu niko ne ostaje ravnodušan, jer su pored divne klime i plaža, tu pećine, neobični vinogradi, i ono najimpresivnije – grotla pritajenih vulkana!
Aleksandar Damjanović