Grupa planinara iz Kikinde, Bačke Palanke, Novog Sada i Beograda uputila se u večernjim satima, 13. 10. ka Sofiji. Isplaniran je put sa usputnim pauzama za kafu i razmrdavanje nogu. Dobar izbor prevoznika rezultirao je tačnom satnicom putovanja.
Stižemo u Sofiju u ranim jutarnjim časovima i u planu je dvoiposatna pauza za razgledanje grada, pijenje kafe i doručak. Vreme je sunčano, nebo bistro, srca puna adrenalina zbog predstojećeg pešačenja.
Stižemo u Borovec nešto pre podneva. Presvlačenje i priprema za pešačku turu u dužini od oko devet kilometara, sa visinskom razlikom od 1.050 m. Krećemo od Boroveca (1.330 m) da bismo se popeli do planinarskog doma na 2.398 mnv. U početnom delu – široka staza kroz borovu šumu i konstantan uspon te se grupa od 28 članova polako razdvaja na brzu, srednju I sporiju. Vreme je savršeno, kao naručeno, bez padavina, sa dosta sunčanih intervala, skoro bez vetra. Zbog pune ratne opreme (rančeva) na leđima u kojima smo nosili i hranu i piće za tri dana, na prvoj sledećoj pauzi svi se skidamo u kratke rukave. Staza je većim delom potpuno prohodna i laka za hodanje, osim nekolicine močvarnih delova na zaravnima i livadama. No, to nije omelo dobor raspoloženje cele grupe. Prati nas miris šumskih biljaka i uživamo u lepoti vrhova koji se prostiru oko nas. Najbrža grupa stiže za 3,5 sati, a najsporija za 4,5 sati. Zasluženi odmor, umivanje u kristalno čistom jezeru, nadomak doma i nastavak druženja uz čorbu od sočiva i čuvena domaća pića.
Izvorskom vodom se napajamo na pet minuta šetnje od doma. Koristimo klupice ispred za „gušterisanje” i odmor.
Da napomenem da je u družini i grupa planinara iz Prnjavora i Teslića (njih petoro). Novi drugari odlično su se uklopili u ostatak sada već uigrane ekipe.
Polazak na Musalu zakazan je za ujutru 15. 10. u 7,30. Penjanje i obilazak nekoliko jezera u čijim se površinama ogledaju obližnji vrhovi. Preskakanje potoka i izvora na putu ka vrhu i sreća što je Zevs i dalje blagonaklon prema nama. Nailazimo na tragove snega što se više penjemo, ali nam sunce uliva dodatnu snagu, pa ubrzavamo ka vrhu. Poslednji deo veoma rustične staze čine stene, do pola pokrivene snegom uz koje se penjemo uz pomoć sajle. Nekolicina starijih planinara penje se alternativno serpentinama. Svi izlazimo na vrh Musala 2.925,40 m srećni i zadovoljni. Koleginica, planinarka čak uspeva da sa vrha mahne ortaku u Novom Sadu i to u realnom vremenu jer postoje kamere i meteorološka stanica. Čak imamo i WIFI. Pogled, posebno zbog dobrih vremenskih uslova, leluja u nedogled iznad planinarskih jezera, vrhova i magle u daljini. Lepota gde god da se okrenete.
Posle čuvenog planinarskog krštenja nekolicine novopečenih planinara koji su premašili kvotu od 2.000 m prvi put, silazak niz sajlu bude još interesantniji od penjanja, ali sa dužnim oprezom. Neki su odskakutali dole brže i bolje nego mlade divokoze. Uz smeh, komentare i sreću što vrca iz svake rečenice, veći deo grupe se zajedno spustio do doma.
Grejemo se na suncu i kao suncokreti okrećemo glavu svi po direktivi na jednu stranu. Jedan deo grupe ostaje da odmara i uživa na suncu, a druga grupa pravi još jednu kraću šetnju od ukupno cca 8 km do obližnjeg vrha gde se završava žičara.
Najavljeni pljuskovi za sutrašnji silazak nisu nas omeli u veselom druženju u domu, posebno obradovani činjenicom da će nam rančevi biti olakšani za pojedenu hranu i popijeno piće.
I sutradan, na spustu, nas prati sreća sa vremenom. Mali pljusak dočekujemo u zaklonu. Potoci i izvori budu ponovo božanstvena muzika za naše uši.
Cela grupa, bez razdvajanja, stiže u Borovec u rekordnom vremenu gde pravimo pauzu za ručak pred polazak za Beograd.
Puni utisaka, sa oko 24-32 km u nogama, blagim upalama mišića i osmesima koji ne silaze sa usana, već planiramo sledeću planinarsku avanturu.
Jadranka Baljak
Foto: Dejan Škrebić