San svakog alpiniste, popeti se na stenovitu piramidu, na prepoznatljivi detalj sa omota čuvenih švajcarskih čokolada, na najviši vrh Peninskih Alpa – Materhorn. Od trenutka kada sam 2010. godine prvi put ugledao kako se ponosno uzdiže iz švajcarskog gradića Zermata i onda mu se opet približio 2013.godine sa italijanske strane, više se nije postavilo pitanje da li ću i ja probati da se popnem, već je samo pitanje kojom rutom.
Čovek se priprema ceo život za ovakav uspon. Od trenutka kada sam prvi put stavio alpinistički pojas na sebe, svaki moj korak, svaki moj uspon, sve me je pripremalo za ovo. Usponi dužine preko 500m, usponi po ledu, snegu, u navezama, usponi na Mon Blan i ostale vrhove Alpa iznad 4000m, sve su to bili delovi slagalice zvane Materhorn. Za ovako nešto potrebno je da imate savršenu tehniku u prstima, snagu u svakom mišiću, i trezvenost u mislima.
Planovi su postojali oduvek, ali potrebno je bilo uskladiti ekipu, vremenske uslove i slobodne dane. Ekipa se sastala u maju, na pripremnom usponu u Severnoj triglavskoj steni – Slovenska smer. Odabrana trojka, Mihajlo i ja iz Srbije, i Boris iz Slovenije. Bili smo zadovoljni kako smo funkcionisali zajedno. Ekipa je tu, tehničko znanje postoji, svi su u dobroj kondiciji i međusobno dobro sarađuju.
Još samo dobro vreme, i krećemo. Još samo…
A ono nikako da dođe. Leto na izmaku, bliži se kraj avgusta, a tamo opet veje sneg. Nikako da se sastavi par lepih dana. I onda, kad smo već odustali i od ove godine, tračak nade. U sredu vest da je već 3 dana stabilno vreme i ako tako bude do subote, krećemo. Sreća nam se osmehnula, u subotu, 26. avgusta 2017. godine, u 6 časova izjutra, krećemo Mihajlo i ja iz Beograda put Ljubljane. Tamo se sastajemo sa Borisom i Tamarom, i odmah nastavljamo dalje put Italije. U mesto Červinja (Cervino) u podnožju Materhorna stižemo sledećeg dana u 4 ujutru. Skoro 24 časa vožnje bez prekida. Dajemo sebi par sati za malo sna, i negde oko 10 ujutru, 27. avgusta, nakon proverene vremenske prognoze u vodičkom info centru, nas trojica krećemo na uspon, a Tamara, kao logistička podrška ostaje kod auta.
Pravi uspon kreće od doma Abruzzi na 2810m (dotle se može pešice, biciklom, pa i žičarom). Pitomiji teren od zemlje i trave s početka zamenjuju stene, one vremenom postaju sve strmije, pojavljuje se i sneg i ponegde led. Nailazimo i na vertikalnu stenu, čistih 90 stepeni, visoku barem 10 metara. Prelazi se uz pomoć fiksiranog užeta i našeg ličnog, ali i uz dosta fizičkog napora. Dalje staza nastavlja u istom maniru. Ne pričamo mnogo, svako je u svojim mislima. U meni kovitlac osećanja. Strah da neću uspeti, iako sam tako blizu. Možda nam vreme neće dozvoliti. Radost što sam konačno tu. Odlučnost da me sad ništa ne može naterati da odustanem. Pa opet strah. Planina se ne da, za svaki pređeni detalj moraš da se potrudiš. Konačno, oko 17h stižemo do skloništa Rifugio Carrel na 3835m. Imamo sreće, samo nas sedmorica u skloništu tog dana. Topimo sneg da se opremimo vodom za naredni dan, krepimo se toplom supom i vrlo rano odlazimo na spavanje.
Sutradan utvrđujemo da je dvadesetčetvoročasovna vožnja i uspon odmah nakon toga na visinu od skoro 4000m ipak ostavio traga. Mihajlo nas obaveštava da ima glavobolju, i on donosi odluku da odustane od uspona. Mi podržavamo njegovu odluku, ali me u tom trenutku obuzima neverovatan strah. Šta to znači, da li i mi odustajemo? Neeeee. Posle konsultacije sa Borisom, ipak odlučujemo da nastavimo dalje. Mihajlo je u skloništu na sigurnom, možemo da ga ostavimo. Neverovatna sreća me obliva. Spremamo se. Dvojac čine Dragan Pavlović -Gaga(45) i Boris Strmšek (53). Dobro očuvani veterani .
Ponedeljak, 28 avgust, 6 sati ujutru, krećemo na završni uspon. Dvojna naveza se brzo kreće. Olakšava i to što ne moramo da se mimoilazimo sa drugima jer nema ljudi, samo još dve naveze koje su otišle ispred nas. Nisam doručkovao ništa tog jutra, samo jedan zalogaj sendviča. Nisam mogao od uzbuđenja. Neki grč mi je stegao stomak. Srećom sam stalno pio vode, nju sam poneo i više nego dovoljno. Izlazimo na Pic Tyndall 4240 m. i tu smo napravili prvu pauzu posle tri sata konstantnog penjaja. Seo sam umoran i pojeo pola sendviča. Nije mi bilo ni do slikanja, ni do razgledanja okoline. Samo da malo odmorim i skupim snage. Najteže mi je pao deo kad smo posle par sati konstantnog penjanja morali da se spuštamo, otpenjavanje na Col Felicite („Kuloar sreće“ – ko li mu dade takvo ime), da bi se posle toga opet peli. Prati nas i promenljivo vreme. Kad se oblaci sklone, vide se kao na dlanu doline Zermata i Červinje i okolni vrhovi obavijeni snegom, ali kada se navuku, ne vidim ni Borisa na drugom kraju užeta. Temperatura konstantno ispod nule, ali se makar ne znojimo puno. Konačno, u 12:10, izlazimo na vrh, 4478m. Pao sam na kolena. U tom trenutku svet je stao, i trenutak je bio samo moj. Nije najviši vrh na koji sam se popeo, ali je definitivno najteži. I najduže sanjan. A onda malo razgledanja. Stojim na vršnom grebenu, jedna noga u Švajcarskoj a druga u Italiji. Prilazim metalnom krstu, prepoznatljivom obeležju, razvijam klupsku zastavu planinarskog kluba Čelik iz Smedereva.
Kratko zadržavanje za fotografisanje, još jednom dodirujem obeležja na vrhu. Zbog lošeg vremena odlučujemo da krenemo odmah nazad. Sa jugozapadne strane se približava oblak koji ne planira da se skloni. Za alpinističke uspone važi da ako uspon ima određenu ocenu, spust ima ocenu više. A ovde je i uspon solidno težak. Alpinistička ocena je samo III UIAA, zbog postavljene užarije, lanaca i lestvi na nekim mestima. Ali i sa svim tim, uspon sa italijanske strane je za ocenu viši nego sa švajcarske strane, zbog strmih uspona, krušljivih stena, čestog prisustva snega i leda i naglih vremenskih promena.
Kod teških uspona, spust traje obično koliko i uspon. Sve vreme se spuštamo abzajl tehnikom. Imamo uže od 50m, trebaće nam da ponovimo istu radnju oko 40 puta. Međutim, krušljive stene nam se pokazuju u svoj svojoj snazi. Odvaljeni kamen nam preseca uže i skraćuje ga za 15m. Ne damo sebi da nas uhvati panika. Svesni smo ozbiljnosti situacije, ali smo prisebni. Dobro je, još uvek imamo kakvo takvo uže. Ponovićemo taj abzajl koliko bude trebalo, ali sići ćemo dole.
Negde oko 19h vraćamo se do skloništa. Više od 12 časova konstantnog napora. Srećan sam što vidim Mihajla, ali još srećniji što nam je sačuvao mesta za spavanje. Došlo je novih 150 ljudi, spremaju se za sutrašnji uspon, najavljeno je odlično vreme. Meni je drago što nisam sa njima. Mesta nema za sve, ljudi spavaju čak i u WC-u.
Te noći nisam trenuo. Mešavina fizičkog umora, nedostatka kiseonika u skloništu i još uvek nesređenih emocija zbog uspešne akcije nije mi dala da spavam. Čak me je napala i mučnina. Zaspao sam tek pred zoru, kada su svi otišli na uspon a mi ostali sami.
Sutradan ujutru krećemo nazad. Sve mi je teško. Da ne znam da će mi oprema trebati i za buduće uspone, sad bih je tu ostavio. Kao što su mnogi to i uradili. U skoništu možete naći gomilu hrane i raznoraznu opremu koju su ostavili oni koji su se vraćali, da bi malo odmorili umorna leđa. Nikom ne pada na pamet da uzme nešto od toga, dovoljno mu je teško i ono njegovo. Iako je spust od skloništa malo lakši, nikako nije za podcenjivanje, naročito posle prethodnog napornog dana. I dalje sve radimo sa punom pažnjom. Kada smo se domogli doma Abruzzi, sve je bilo lakše. Ima još da se tabana do Červinja, ali tu smo.
U Červinju se srećemo sa Tamarom, pravimo kratku pauzu i krećemo nazad, i negde oko ponoći stižemo u Ljubljanu. Tu se naše društvo razdvaja i naša ekspedicija završava.
Dragan Pavlović, PK Čelik – Smederevo