• Пон. дец 23rd, 2024

Lho tse

ByJovan Jarić

авг 28, 2017

Lho tse je četvrti vrh na Svetu. Visok je 8.516 m. Nalazi se u masivu Sagarmata – Mt Everest – kao pobočni, južni greben Everesta, ali se ipak računa kao posebni vrh.

Ovo je bila moja treća ekspedicija na Lho tse.

Prvi put sam išao aprila 2015. godine. Sve je bilo normalno: počele su pripreme; obavili smo budistički obred puđa, ali se narednog dana 26. aprila oko 11,30 dogodio katastrofalni zemljotres od oko osam stepeni u kome je stradalo oko 8.000 ljudi a teže ranjeno oko 20.000. Bio sam u Baznom kampu. Zemljotres je trajao 80 sekundi, a na toj visini bilo je to ljuljanje i pomeranje zemljišta. Gledali smo samo sa koje će strane biti lavina. Obrušavalo se kamenje, strahovita tutnjava, a onda je nastala velika lavina sa vrha Pumori, naspram Everesta. U toj lavini je poginulo oko 70 ljudi, 23 stranca, a ostalo je lokalno stanovništvo koje je radilo u kampu. Celo to popodne smo spašavali povređene, skupljali ih u imrovizovanu bolnicu. Sve su to bile teške povrede, veliki prelomi, politraume. Nije bilo uslova za neke intervencije. Nije bilo ni transporta povređenih, jer je aerodrom u Kathmandu bio zatvoren. Bilo je strašno… Ljudi su umirali. Sve ekspedicije su bile prekinute.

Zbog tih teških uspomena, slika masovne pogibije i kataklizme, razmišljao sam da li da opet pokušam Lho tse 2016. ili da idem u neki drugi deo Himalaja. Smogao sam snage da se vratim na mesto tragedije. Kada sam opet došao u BC, očekivao sam da vidim bar neke ostatke zemljotresa; međutim sve je to nestalo. Novi snegovi i kretanje glečera sve su to pokrili.

Prošlogodišnja ekspedicija se normalno i uspešno odvijala. Došao sam do C4 8.000 m, ispred mene na 3-4 h je bio fiksing tim, da postavi uže do vrha, a onda je u kuloaru, na kritičnom mestu, na strmini oko 70° nesmotrenošću šerpasa (povukao je ledom zatrpano uže) nastala manja lavina u kojoj je poginuo šerpas Purba. Nadležno ministarstvo Nepala je proglasilo vrh zatvorenim. Naravno, šerpasi sa licencama moraju poslušati svoje pretpostavljene pa je ekspedicija prekinuta.

Vrh nije popet ni 2014. jer je u predelu CI bila velika lavina u kojoj je stradalo 18 šerpasa, niti je vrh popet 2013. jer je takođe bila lavina iznad 8.000 m. Zapravo sada je bilo pet godina kako niko nije uspeo da pophe vrh Lho tse.

Iz godine u godinu se povećavao broj alpinista koji pokušavaju da ga popnu. Ove godine je izdato 116 dozvola. Alipinisti celog sveta sa najčuvenijim imenima su došli da, ako je moguće popnu vrh. Sa nama, u našem kampu bio je i alpinista N I švajcarac Ueli Steck, ali je nažalost poginuo u pripremnom periodu u blizini C2, pokušavajući da slobodnim penjanjem popne Nuptse 7.600 m.

Na put sam krenuo 5. aprila. Dva dana sam u Kathmandu kompletirao svoju opremu koju šaljem pravo u BC. Zatim sam malim avionom otišao u meso Lukla 2.800 m, a odatle narednog dana helikopterom u Dingboche 4.200 m. Tu sam boravio četri dana privikavajući se na visinu.

Timovi se prikupljaju i sreću se stari prijatelji. Tu sam se pridružio kineskoj ekspediciji i sreo svog prijatenja Chin Chuana sa kojim sam peo K2. On je poznat jer je u napadu talibana jedini preživeo masakr alpinista na Nanga Parbat 2014. godine. Tada je ubijem Mr Yang – najbolji alpinista Kine… i još nekoliko mojih prijatelja iz prethodnih ekspedicija. Naši susreti su veoma srdačni, krajnje prijateljski.

Kineski tim je pripremio spomen ploče za 12 poginulih planinara, pa smo otišli zajedno do memorijalnog centra na putu za Everest i postavili ih. Trojica su bili moji prijatelji.

Na svoju veliku radost, u Dingbocheu sam sreo treking grupu iz Kikinde, što je za mene bilo prvi put posle toliko godina i ekspedicija da pričam srpski u Himalajima. Uvek mi je žao što tako malo ljudi iz Srbije obilazi Himalaje. Nije to tako nedostižno.

Kraćim trekingom došao sam u BC 5.300 m 15. aprila. Sve je bilo u najboljem redu. Kraće šetnje narednih dana na vrh Kalapatar 5.550, što je pobudilo uspomene na 2003. godine kada sam prvi put bio tu, i kada sam se zaljubio u Himalaje.

Zatim kraća šetnja do Pumori BC i malo iznad, koji je na oko 5.900 m. Onda 24. aprila budistički obred puđa, što označava početak penjanja u višlje predele Sagarmarte. U tom obredu lame čitaju molitve kojim molimo planinu da nam dozvoli da se popnemo i obavezujemo se da je nećemo povrediti.

Sagarmata je po budizmu Boginja planina, majka svih planina, i u ikonografiji se prikazuje kao devojka koja jaše tigra. Po budizmu i hinduizmu, cela priroda ima dušu, ali na različitim nivoima, i ljudi i životinje i biljke ali i „neživa” priroda, planine, reke…

Za mene je bilo uvek neobično da se ljudi iz celog sveta, različitih religija, i taoizma i islama i hrišćanstva, budizma, hinduizma… mole istovremeno, na istom mestu, pred zajedničkim osvećenim mestom. Šerpasi su pobožan narod i jako cene ako se molite pre uspona i kada po usponu prvo odete do puđe da se zahvalite Bogu što ste se zdravi vratili.

Onda je počeo uspon. Od BC do C1 6.100 nalazi se Ice fall, deo gde se Kumbu glečer obrušava oko 800 m. Velike sante izlomljenog leda između kojih se provlačite. Glečer se pomera oko jedan metar mesečno a ovaj deo padajućeg glečera oko dva metra mesečno, što čini da se oko sedam centimetara dnevno sve te sante naginju i povremeno obrušavaju. Put kroz glečer se gotovo svakodnevno menja, popravlja, a prolazak kroz taj deo je sličan ruskom ruletu. Svi se pribojavaju. Ide se u tišini, nema vike, na nekim mestima, ispod visećeg leda se protrčava. Penje se između dva i četiri sata iza ponoći, jer je tada najhladnije i rizik lavina je najmanji. Iznad glave vise seraci sa Nuptsea i Lho la. Srećom ove godine niko nije stradao u tom delu.

Posle prespavane noći u C1 otišao sam u C2 6.400 i tu prespavao tri noći. Trećega dana sam išao do Lho tse face oko 6.900 m, tu presedeo nekoliko sati, privikavajući se na visinu, uživajući u predivnim vidicima Everesta i planina u daljini, Cho oyu… Dan je bio lep, sunčan, bez vetra.

Bez kiseonika, nisam imao nikakvih problema, glavobolje, ili bilo šta, što se smatra da ste spremni za uspon na vrh sa kiseonikom. Vratio sam se u BC 1. maja. Od tada počinje čekanje lepog vremena i završnog uspona.

Temperature su: noću u BC oko -10, u C2 bar -15. u C3 -20.

Zbog niske temperature vlažnost vazduha je 0%, jer vodena para ledi. Sve to iritira disajne puteve pa lako dolazi do oboljevanja. Jedna od važnih činjenica u ekspedicijama je: ne razboleti se. U tim danima iščekivanja završnog uspona važno je imati dobru knjigu, muziku, družiti se sa prijateljima; zdravo se hraniti i biti u fit formi.

Uspon na vrh je moguć samo nekoliko dana u godini, kada prestane severni monsun, a još nije počeo južni monsun. Tada staju strujanja na tim visinama. Inače gore duvaju vetrovi preko 100 km/h.

Onda počinje čitanje prognoza. Nažalost prognoze se često veoma razlikuju, jer različiti sateliti daju različite informacije. Povećava se napetost u kampu… Kada krenuti? Zapravo ceo taj put od BC do vrha i nazad traje oko sedam-osam dana. Trebate krenuti blagovremeno da bi četvrtog dana bili na vrhu i baš tada imali lepo vreme. Treba pogoditi. Neizvesnost je velika.

Naravno, ni šerpasi ne mogu mnogo ranije postaviti fiksno uže za C4 i do vrha. Da li će šerpasi blagovremeno fiksirati vrh? Neko čeka da se fiksira vrh pa da krene, ali dotle će se vreme promeniti. Napetost raste.

U dogovoru sa svojim šerpasom Nima Dojre i Pemba guy, bio sam spreman i nisam više mogao da čekam. Krenuo sam u prvoj grupi, 13. maja u 2h sa još 6 stranaca i 7-8 šerpasa. Zapravo vreme još nije bilo lepo, a šerpasi koji su pošli treba da postave fiksno uže do vrha. Da li će sve to uspeti, da li će vreme biti lepo, naravno – nema garancije.

Jačim tempom to popodne smo došli u C2 na 6.400 m. Prespavali. Sledeće jutro smo izašli na C3 7.300m – prespavali. Vreme se polako stabilizovalo. Sledećeg jutra (15.) smo izašli u C4, blizu 8.000m; postavili šator i odmarali. Od C3 sam počeo da koristim kiseonik.

Te noći je grupa šerpasa pošla na vrh i pet stranaca sa njima. Moje mišljenje je bilo da nije baš dobro ići sa njima, bolje je odmoriti te noći i narednog dana (jer smo tri dana išli forsirano iz BC) pa sledeće noći krenu ti na vrh. Leškarili smo celog narednog dana, rehidrirali se čajevima, supama, lakom hranom. Naredne večeri oko 22-23 h vratili su se šerpasi i naši prijatelji iz tima – popeli su vrh. Vrh je bio prohodan.

Te noći (16. na 17.) u 3 h krenuli smo na vrh. Noć je bila mirna, vedra. Samo ja i dva šerpasa. Osvanuo je lep sunčan dan. Napredovali smo bez zastoja. Nešto pre 12 h bili smo na vrhu (17. maj). Posle tri godine pokušavanja i više godina sanjanja o Lho tse, bio sam na vrhu.

Poslednjih desetak metara pre vrha za uže su bili privezani ukrasni cvetovi. Vrh, koji je santa leda, šerpasi su uredili i napravili manji plato za slikanje.

Prema vrhu se ide oko 300 m kamenim kuloarom i nagibom oko 70°, a onda se pre vrha on širi u amfiteatar oko 70 m širine sa nakoliko vrhova u krug, kao kruna. Ostali vrhovi su obično šiljak, a ovaj se sastoji od nekoliko vrhova. Beskrajan pogled na ledene vrhove Himalaya, obližnji Everest…

Predivno zaista. Ali se na njima ne sme boraviti predugo. Posle nekoliko slika… razgledanja unaokolo, mora se natrag. Temperatura je preko -30°.

Silazak je teži; nesreće se većinom dešavaju u silasku, pa uvek treba požuriti nazad. Čovek je umoran zbog nespavanja, opadne adrenalin i koncentracija, jer je vrh popet i eto nesreće.

Podne baš i nije najbolje vreme za izlazak na vrh. To je uvek bolje u ranim jutarnjim časovima, jer imate više vremena za povratak unazad. Dan je bio i dalje sunčan i lep. Silazili smo polako, jer sam se trudio da to bude sigurno. Jedan pogrešan korak i … Šrepasi su kao malo žurili – oni vole da trče i da se malo prave važni kako su sposobni, ali ja sam iskusniji od njih. Toga dana smo samo nas trojica popeli vrh.

U C4 smo sišli u 15 h. Uspon i povratak su trajali 12 h (prethodna grupa je pela oko 20 h ukupno). Jedna od taktika penjanja je da sa što manje energije popnete vrh – štednja energije i kiseonika. Želeo sam da produžim i siđem u C3, ali su šerpasi bili umorni. Prespavali smo još jednu noć, što takođe nije baš najbolje. Tri noći spavanja na 8.000 m je malo rizično, jer može iscrpeti organizam.

Imali smo dovoljno kiseonika, jer ja uvek platim jednu bocu više, za rezervu (poučen iskustvom sa Kanchenjunge 2011. kada sam takođe spavao tri noći na 8.000 m, bez kiselonika i dobio upalu pluća, što sam jedva preživeo).

Kada smo posle popetog vrha sišli u C4, pitao sam šerpasa: koji je danas dan? Vrteo je glavom. Koji je datum? Takođe nismo znali. Zapravo u toj i takvoj prirodi, čovek sa saživi, sjedini sa njom, prati njena kretanja da bi opstao i uspeo u svom cilju, a vreme, datum i drugi parametri normalnog sveta tamo nestaju.

Iznad 8.000 m je takozvana zona smrti – tu više nema života, a duži boravak na tim visinama je nemoguć. Mnoga pravila normalnog života tu više ne važe jer su svi u životnoj opasnosti.

Jedna od mudrosti ovih penjanja je smirenost i koncentracija. Ne sme biti greške u vezivanju, u koraku… u mnogo čemu… Ove surove planine surovo kažnjavaju svaku grešku, nepoštovanje planine, ličnu gordost i preveliko verovanje u svoje snage. Ovim planinama se prilazi sa strahopoštovanjem jer u njoj shvatite svoju malenkost. Ona je jača od svakog pojedinca.

Popeo sam Lho tse iz trećeg puta. Prethodnih godina sam sigurno bio malo jači i malo mlađi nego što sam sada, ali nisam popeo – nije me pustila. Mi u svojoj skromnosti prema takvim planinama ne smatramo toliko da smo mi to nešto toliko uspeli, nego da nas je planina pustila.

Narednog dana smo sveži i odmorni, bez problema sišli u C2, a narednog dana u BC. Opet kroz Ice fall, protrčavanje ispod visećih ledenih stena, brojne lestve, pukotine, sve u najvećoj tišini.

Onda u BC prvo molitva na puđi i zahvaljivanje za živ i zdrav povratak.

Tek onda sam iz svog šatora telefonima javio da sam popeo vrh. Tek tada je ekspedicija završena. Tek tada nešto mogu reći da sam uspeo.

Sticajem okolnosti narednog dana je naišao helihopter sa Kanchenjunge. Njih pet me je spakovalo za 20 minuta i odmah sam uskočio u helihopter za Luklu. Ostavio sam tri bureta svoje ekspedicijske opreme za narednu godinu, koja će stajati u magacinu „Seven summit” u Kathmandu.

Onda se transportna vreća zagubila između helihoptera i avinočića pa sam u Kathmandu došao samo sa ručnom torbicom. Ali šerpasi su pošten narod – to ne može nestati. Posle dva dana stigla je transportna vreća i narednog dana sam krenuo kući. U Beograd sam sleteo 25. maja u 5 sati.

O sebi:

Učestvovao sam u 11 ekspedicija na vrhove preko 8.000 m

Popeo sam šest vrhova preko 8.000 m i po tome sam najbolji u Srbiji.

2006. sam popeo Cho oyu 6. vrh na Svetu 8.201 m

2008. Manaslu 8.163 m 8. vrh na Svetu

2010. Mt Everest 8.848

2011. Kanchenjunga 8.586 3. vrh na Svetu – Jedini iz Srbije

2014. Macalu 8.485 – 5. vrh na svetu – Jedini iz Srbije

2017. Lho tse 8.516 m – 4. vrh na svetu – Jedini iz Srbije

Nisam uspeo

2009. Mt Everest – loše vođstvo ekipe

2012. K2 – Pad na Black piramid prelom meniskusa kolena

2013. Macalu – pogibija člana ekipe.

2015. zemljotres u Nepalu

2016. pogibija šerpasa blizu vrha.

Popeo sam Aconcagua 2006. Kilimanjaro 2007.

Član sam planinarskog društva PD „Žeželj” Kragujevac

Planinar sam od 1980. godine – tadašnje PD „Dimitrije Janković Cici”

Napisao sam knjigu „Bolesti na velikoj visini”

sajt www.cela.rs (sa opisima dosadašnjih ekspedicija i brojnim slikama)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *