Ledenim penjanjem nazivamo aktivnost penjanje formacija leda u vertikalnoj i relativno vertikalnoj sredini. Obično, penjanje na ledu odnosi se na visinsko napredovanje uz formaciju leda u alpinističkom stilu. Sa tačke penjača, led se može široko podeliti na dve sfere, alpski led i vodeni led. Alpski led je zamrznuti padavina, nalazi u planinskom okruženju i deo je terena obično zahteva dugačke i dobro planirane pristupe. Led je obično u kraćim ili dužim deonicama smera, mešan sa kamenom ili drugim materijalima iz smera, obično je manjeg nagiba ali u nekim deonicama može ići i do vertikalnog, u zavisnosti od visine vrste padavine i uslova pod kojima se led formirao. Vodeni led je vertikalna, zamrznuta voda. Postoje dve vrste zaleđenih vodopada: jedna vrsta se formira iz regularnog vodopada a druga vrsta se formira od privremenog odvoda vode preko stena, nakon posebno jake kiše. Alpinisti rado biraju vodopade za svoje penjanje zbog tehničkog izazova. Tehnički stepen je nezavisan od vrste leda i oba tipa leda variraju u skladu sa vremenskim uslovima. Postoji i još jedna vrsta leda na čijim zidovima u poslednje vreme viđamo dosta penjača, bez obzira na godišnje doba. To je glečerski led, ali njega, kao i alpski led nećemo uzimati u opširnije razmatranje u smislu vrste leda ili načina penjanja. Vodeni led je takođe jedinstven zato što ima tendenciju da bude hladniji i krtili od alpskog leda. Široki i suvi led najverovatnije će se lako razbiti u prepoznatljiv oblik koji penjači zovu tanjir. Ali na zaleđenim vodopadima tokom penjanja možete naići na desetine različitih vrsta leda. Ledni penjač Džef Love je naveo uobičajene vrste leda na koje penjač u toku penjanja može da naiđe. Ova lista nikako nije potpuna.
● Staklasti led: debeo je manje od 0,5 inča (1,27 centimetra);
● Tanak led: debeo od 0,5 do 6 inča (1,27 do 15,24 centimetra);
● Laminirani protok: uzastopno zamrzavanje tankih slojeva leda;
● Lusteri: formacija ledenica nalik lusteru;
● Karfiol: led nastao u čudnim i nestabilnim formacijama, obično kao rezultat raspršivanja vode;
● Čvrsti stub: dobro smrznut i kohezivni led;
● Rotirani stub: ledenica, luster ili ledni cvet;
● Mali stub: led je manji od stopala (30 centimetara) u prečniku;
● Vazduh: led sa mnogo mehurića ili rastopljenih komada;
● Plastika: led koji je fleksibilan, nije sklon drobljenju i razbijanju;
● Mineralizovani: krhki led i obojen braon, narandžasto ili žuto;
● Plav/zelen: dobro smrznut, ponekad krhki led;
● Stari suvi led: vrlo izdržljivi led
Zamrznuti vodopadi se formiraju na nekoliko načina, a njihova formacija može pružiti pouzdane znake da li su sigurni za penje. Ako je zamrznuti vodopad čvrsto vezan za ledenu bazu i izgleda da je vezan i za vertikalni kameni zid, siguran je i stabilan, sve dok je led hladan i jak. Međutim, ako je ledeni zid oblikovan od vode koja je prolazila preko vrha i nije naslonjena na kameni zid, može biti samostojeći stub leda ili visiti kao džinovska ledenica.
Viseći ledeni vodopadi su najopasniji sa strukturalnog stanovišta jer nisu solidni – oni su spoj mnogih velikih ledenica. Bez podloge na koju se ledeni stub oslanja, takava viseća struktura leda može pasti u trenutku bez nekih prethodnih, vidljivih ili upozoravajućih znakova da uopšte može doći do kolapsa.
Penjanje vodopada po prirodi je uvek vertikalno, što zahteva naprednije veštine penjanja i specijalizovane alate. Ove naprednije veštine stiču se dužim vremenom penjanja sa iskusnijim penjačima, obično kao drugi u navezi ili penjanje i težih formacija leda u sportsko – penjačkom stilu osigurani užetom odozgo na top-rop čime se smanjuje rizik od povreda prilikom pada. Padovi u lednom penjanju su veoma rizični i gotovo da ne postoji bitna razlika u padu u kod različitih nagiba formacija leda. Dobri produkti penjanja u bezbednoj sredini sistemom osiguranja užetom odozgo su učenje savladavanja različitih struktura leda, prepoznavanje različitih struktura i čvrstoće leda, pravilan način korištenja lednih alata, dereza, postavljanje međuosiguranja i slično. Neki nusprodukti ovog načina učenja penjanja lednih formacija je olako prihvatanje rizika koje ostaje u podsvesti jer prihvatate pad kao nešto normalno što pri alpinističkom načinu penjanja nije uopšte poželjno, pogotovo u vođenju. Nije mi namera ni slučajno da nekoga podstičem na soliranje ali u svetu ćete videti mnogo penjača na ledu kako soliraju. Oni dobro poznaju kvalitet leda, penjačku tehniku, svoje psihofizičke sposobnosti i mentalnu snagu ali što je najbitnije znaju da ne smeju da padnu. Ako uz sve pomenuto dodate i obučenost i poverenje u penjačkog partnera kao i nedvosmislena znanja kod postavljanja međuosiguranja, dobićete formulu bezbednosti, ne samo kod penjanja leda nego i u alpinizmu ravnu onoj sportsko-penjačkoj bezbednoj sredini.
Što se tiče specijalizovanih alata za penjanje leda, njihov nastanak istorijski možemo vezati za Oskara Eklestena koji je još davne 1908. godine napravio „metalne kandže” za hodanje po ledu i nazvao ih dereze. Do tada su alpinisti cepinom usecali stepenice za noge u ledu. Tridesetih godina alpinista Laurent Grivel dodaje na Oskarove dereze dva šiljka napred za bolje savladavanje većih nagiba. Oskaru Eklestenu se pripisuje i modifikovanje velikog dugačkog cepina i penjanje sa dva manja cepina. Iz ove tehnike proistekli su savremeni oblici cepina modifikovani za penjanje leda.
Dereze za ledno penjanje
Pošto se penjanje zaleđenih vodopada tiče, rekli smo da se ono odvija u vertikalnoj sredini, a što se tiče dereza najveću ulogu kod penjanja imaju šiljci koji su usmereni napred i koji su većinom jedini kontakt nogu sa ledom. Pošto je težina tela na nogama već pretpostavljate da ti šiljci moraju da imaju dovoljnu dužinu, oštrinu i probojnost, kao i da su pravilno usmereni i u osi sa telom penjača. Za ledno penjanje bolje su dereze sa dva šiljka napred jer daju veću stabilnost i bolji oslonac nogu, a u slučaju miks penjanja i penjanja alpskog leda penjači preferiraju dereze sa jednim šiljkom napred iz razloga preciznijeg i lakšeg ubacivanja šiljka dereze u pukotinu. Jedan šiljak napred dublje i lakše ulazi u led, dok dva šiljka daju veću stabilnost ali manje ulaze u led.
Što se tiče samog kačenja dereze za obuću ono može biti automatski i poluautomatski. Oba načina kačenja dereze na obuću omogućava sigurnu i čvrstu vezu a samim tim siguran oslonac. U novije vreme prednja glava sa šiljcima je zamenjiva i vi pre penjanja možete lako izmeniti i staviti glavu sa jednim ili sa dva šiljka, u zavisnosti od vrste penjanja koje radite. Ovo pomeranje prednje glave omogućava i prilagođavanje veličinskim brojevima obuće. Sami šiljci na sebi imaju zube usmerene tako da onemogućavaju lako ispadanje dereze a samim tim i penjača iz leda. Šiljci pre penjanja treba da budu oštri, a to može da uradi i sam penjač ili neki servis koji će to stručno uraditi. Često se ovi zubi moraju oštriti na kraju dana ili posle svakog penjanja, pa alpinisti u rancu imaju malu turpiju za oštrenje. Pošto posle penjanja, kao i kod pristupa vodopadu prolazite kroz sneg, neophodno je i korisno da dereze imaju „antisnow” pločicu ispod i da sprečavaju hvatanje i nabijanje snega u dereze.
Malo o obući
Penjač odabire opremu prema nagibu i teksturi leda. Na primer, na ravnom ledu dovoljne su bilo kakve dobre planinarske čizame, ali za ozbiljno penjanje vertikalnog leda, obično se koriste dvostruke plastične planinarske čizme ili njihovi čvrsti ekvivalent od kože, koji moraju biti kompatibilni i dovoljno čvrsti da podrže alpinistu i daju dobru podršku gležnjevima. Obuća mora biti kompatibilna sa derezama i imati čvrst đon da se njegovim savijanjem obuća ne bi izvukla iz dereze.
Alati za ledno penjanje
Čuveni josemitski penjač Ivon Čajnard, pronalazač čokova, heksova i stopera, u sferi lednog penjanja 1960. godine pravi „savremeni” oblik lednih cepina. Naravno, ovaj oblik lednih alatki se i dan danas menja, ali Ivon je shvatio mane tradicionalnih cepina kod penjanja vertikalnog leda i te mane je pokušao da eliminiše. Osnovna razlika u odnosu na tradicionalne cepine bila je što je skratio dršku i savijo je tako da je dobio bolji napadni ugao vrha cepina u odnosu na led, a sama drška je svojom ergonomijom bila lakši oslonac prilikom penjanja. Drška je čak omogućavala i dvoručno držanje prilikom iskoraka i penjanja. Sa druge strane glave dodao je čekić koji je omogućavao zabijanje klinova u stenu i posebno pravljenih klinova i kuka u led.
Naime, savremeni ledni alati nemaju dvostranu glavu (čekić je potpuno nepotreban na vodopadu), čime je smanjena težina samih alata, a drška je zakrivljena zbog napadnog ugla i omogućava hvatanje sa obe ruke prilikom penjanja i menjanja položaja. Zakrivljenost drške ima i funkciju da spreči kontakt ruke i leda. Donedavno su proizvođači radili remen, koji je doduše imao brzu kopču a koji se kačio na najzakrivljeniji deo alata i kopčao oko ruke. Jedina korisna funkcija ovog remena je da nećete ostati bez alata tokom penjanja, a ukoliko ga skinete sa alata dok postavljate međuosiguranje ili štand, ostajete bez osiguranja na tom alatu u slučaju pada. Na mestu gde je kod tradicionalnog cepina bio šiljak dodata je zakrivljena zaštita za prste koja kod nekih modela ima zube na sebi da u kontaktu sa ledom pravi trenje. Na dnu drške na ovoj zaštiti za prste uvek se nalazi rupa u koju se kači ipsilon gurtna koja povezuje obe alatke i pojas penjača i time pravi dodatno osiguranje ukoliko prilikom pada alati budu zabijeni u led. Naravno, ovo osiguranje je neophodno prilikom postavljanja međuosiguranja ili štanda (osiguravališta). Drška je izrađena od aluminijuma ili ugljeničnih vlakana da bi se smanjila težina alata. Različita zakrivljenost drške, alat čine pogodnim za penjanje vertikalnog leda ili miks penjanja i draj-tuling penjanja (penjanje stene lednim alatima). Vrh alata, u stvari deo koji ulazi u led, da ne bi lako ispadao iz leda, nazubljen je sa donje strane koja trpi opterećenje prilikom uzdizanja ili pada. Čak je i sam vrh oblikovan kao kljun da bi se sprečilo lako ispadanje. Sam vrh ovog „kljuna” se oštri kako bi lakše penetrirao u led. Vrhovi su izrađeni od visoko ugljeničnih čelika ili titanijuma.
Kao rezime, primetio bih da je stvar odabira alata sa kojim ćemo peti dosta individualan, a zavisi i od tehnike penjanja, od proizvođača, težine alata i njegovog oblika. Ipak, pravilan odabir zavisio bi od vrste leda koji penjemo a koji se može menjati i u toku dana u zavisnosti od vremenskih uslova, sredine u kojoj penjemo i nagiba leda. U našem slučaju, nažalost, kod odabira alata najvažniju ulogu kod odabira igra proizvođač i cena koja nije mala za naše uslove.
Zaštitna oprema
ŠLEM Nikad ali nikad ne pokušavajte da popnete zaleđene deonice, kao ni zaleđeni vodopad bez zaštitnog šlema. Pomenuti „tanjiri” koji su neophodni nusprodukt penjanja, uvek završavaju ispod nas i mogu ozbiljno povrediti našeg sapenjača koji nas osigurava. One koji vode smer štite od povreda u slučaju pada, ali i od udaraca glave o neku ledenicu koja visi iznad nas.
RUKAVICE su neophodan rekvizit jer penjemo u hladnoj i često vlažnoj sredini, pa bi dobro bilo i da su vodonepropusne. Pošto one, bez obzira na kvalitet, pre ili kasnije ipak propuste vodu i smrznu, ja uvek nosim dvoje rukavica. Druge rukavice mi se nalaze u nekom unutrašnjem džepu gde je toplo i gde ne mogu doći u kontakt sa vlagom.
UŽE je osnovni rekvizit zaštite penjača i služi da sistemom veze između dva penjača, a preko međuosiguranja koje čine fiksni ankeri u ledu, uhvati pad penjača, istegne se i rasprši dinamičku energiju udara koji pravi penjač svojom težinom i pad svede na prihvatljivu meru. Uže koje se koristi kod penjanja leda ima neke svoje specifičnosti zbog vlažne i mokre sredine u kojoj penjemo. Uže ima suvu zaštitu jezgra kako mu vlaga ne bi umanjila dinamičke sposobnosti posle upijanja vlage preko mokrog leda. Upijajući vlagu ono postaje teže i slabije klizi preko leda. Sklono je da zaledi jer u njemu smrzne vlaga koju je upilo. Sve ovo bitno umanjuje i snagu užeta. Napomenuo bi samo da se za penjanje zaleđenih vodopada koriste dupla ili udvojena užad. Ovo je neophodno iz razloga bezbednosti jer smanjuje mogućnost presecanja oba užeta prilikom pada oštrih „tanjira” na uže. Drugi razlog je duži abzajl od oko 50 m jer postavljanje velikog broja štandova za abzajl u ledu nije nimalo lak posao, a iziskuje i ostavljanje dosta opreme u ledu. Pomenuo bi samo da se suvom zaštitom tretira i košuljica užeta, ali se ona posle dužeg korišćenja i prolaskom užeta kroz spravu delimično uništi i počinje da propusta vlagu u sebe i u jezgro užeta čija nam je zaštita ipak bitnija.
Međuosiguranja u ledu
Međuosiguranja su namenjena da uhvate pad penjača, vezom preko kompleta i užeta, izdrže i ostane na svom mestu. Međutim led je specifična sredina, kvalitativne osobine leda se menjaju u toku dana a neretko i u toku samog penjanja. Ukoliko dođe do kolapsa zadnje postavljenog međuosiguranja, uže će istrošiti svoju moć absorcije sile, istegnuće se do neke granice i penjač nastavlja pad na užetu za koje možemo reći da je polustatičko. Pad na takvom užetu nadalje lako lomi ledene blokove, čupa klinove i nesumljivo dovodi penjača u veliku opasnost. Ovo se izbegava penjanjem na dva užeta postavljena levo i desno od linije kretanja, pa kad se jedno istegne preuzima drugo. Malo više bušite i fizički se angažujete ali ste zato daleko bezbedniji. Tehnike postavljanja fiksnih ankera u led mora biti dobro naučena i uvežbana pre penjanja.
Pravci opterećenja, kao i kvalitet leda, moraju biti uzeti u obzir pre postavljanja bilo kog ankera. Ako se malo osvrnemo na istoriju opreme koja je činila međuosiguranja shvatićemo funkciju čekića sa druge strane glave cepina, jer su u led ukucavani klinovi koji su se samo malo razlikovali po obliku i dužini od klinova za suvu stenu. Sam led, a posebno vodeni, složen je u klasterima i blokove, a ovim klinovima se rizikovalo da se uđu u linije blokova i da dođe do pucanja samog bloka. Revoluciju čine ledni klinovi koji se kao vijak uvrću u led. Ovi klinovi na vrhu imaju četiri zuba pod uglom koji uvrtanjem penetriraju u led, šupljina kroz sredinu klina izvodi višak materijala napolje čime se sprečavaju naprezanja u bloku leda. Višak materijala koji ostane u klinu istresa se iz klina blagim udarcima glave klina od podlogu sve dok sav materijal ne izađe i oslobodi cilindar klina za sledeće uvrtanje u led. Oko cilindričnog dela klina nalazi se spirala koja gura klin napred i drži pravac. Klin je na vrhu gde se nalaze zubi za drobljenje leda uži nego na kraju iz razloga da bi se materijal koji je nus produkt lakše izveo napolje kroz sredinu klina. Drugi razlog je što drobljeni led koji ostaje u klinu, posle dužeg stajanja klina u ledu mrzne i lepi se uz unutrašnje zidove a ovaj malo širi izlazni otvor omogućava lakše istresanje leda iz njega. Na glavi klina se nalazi ušica za koju kačimo komplet, kao i ručica koja nam olakšava uvrtanje klina u led. Ručica je prilikom nošenja klina na pojasu sklopiva i nalazi se uz klin. Ukoliko nemamo ručicu na klinu, gubimo puno snage u pokušaju da ga uvrnemo, a kad to postane puno teško u ušicu za komplet obično ubacimo vrh cepina i sistemom poluge vrtimo ga sve dok klin ne uđe do kraja. Ovim postupkom obično gubimo osećaj kroz kakav led prolazi klin i može se desiti da on prođe kroz vazdušne džepove a da mi to zbog poluge nismo ni osetili. Ovi klinovi se rade najčešće u tri dužine i to od 13, 17 i 21 cm, mada nisu retke i druge dužine. Širina cilindra se isto razlikuje pa možda ne treba ulaziti u milimetarsku meru, ali se može konstatovati da uži klinovi lakše ulaze u tvrd led, a šire bi koristili u mekšem vodenom ledu. Klinovi moraju da budu oštri za lakšu penetraciju u led i neretko ih oštrimo pre svakog penjanja. Za kačenje i nošenje klinova na pojasu obično se koriste plastični karabineri tipa „kariten” koji omogućavaju lakši odabir i skidanje sa pojasa pogotovo u rukavicama.
Pre postavljanja klina dobro proučimo strukturu leda pokušavajući da nađemo sredinu bloka i ocenimo da li led odgovara kvalitetom i da se slučajno iza početnog sloja ne nalaze vazdušni džepovi. Klin postavljamo ravno na blok mada je dozvoljen mali ugao odstupanja do 100 obično u plus kao na slici 1.000. Ipak zapamtite i pravilno uvrnuti klinovi jaki su koliko i led u koji su uvrnuti.
Štandovi (osiguravališta) u ledu
Osiguravališta u ledu možemo raditi i od klinova i ankera koje koristimo za međuosiguranja, mada poštujući neke specifičnosti vezane za led. Da bi se izbeglo pucanje leda u horizontalnoj liniji, jer je led formiran obično u blokovima, klinovi se postavljaju dijagonalno i na razmak najmanje od 80 cm. Razlog je jasan: što su klinovi dalji, deluju na veći front leda. Uz ova na primer dva klina, obavezno se dodaju svoje alatke kao osiguranje za prvog penjača. Naravno, pošto su klinovi dalji od opreme moramo koristiti dužu šlingu da bi dobili odgovarajući ugao centralne tačke i klinova, a on ne sme da prelazi 600.
Možda najveću revoluciju u lednom penjanju napravio je sovjetski alpinista Vitalij Abalakov sistemom osiguranja bušenjem bloka leda i koristeći za osiguranje samo prusiku. Nisam pomenuo Abalakov kod postavljanja međuosiguranja samo iz razloga što se gubi dosta vremena i snage praveći ga ali je moguće praviti ga i kod međuosiguranja pogotovo ako nailazimo na težu deonicu gde je pad izvestan. Za izradu Abalakova potreban vam je samo ledni klin, igla sa kukicom na vrhu za provlačenje prusike kroz otvore u ledu i duža prusika. Napomenuo bih da ugao između rupa prusike ne bi trebalo da je manji od 45º niti veći od 60º. Ako je ugao veći od 60º to znači da je dubina ulaza u led mala i da prusika deluje na manji front leda ispred sebe, takođe ako je ugao ispod 45º, prusika deluje na uži front leda. Razlikujemo dva osnovna tipa Abalakova i to horizontalni i vertikalni. Novija ispitivanja su pokazala da je vertikalni jači i da može da izdrži nekih 1.400 kg. Dok horizontalni može da izdrži oko 1.100 kg opterećenja. Naravno, ispitivanja su rađena u bloku kvalitetnog vodenog leda. Samo bušenje rupa za Abalakov može imati poѕitivan ili negativan ugao, ali ne veći od 10º. Abalakov se pravi sa dužim klinovima. Prusika koju provučemo kroz sistem uvek je zatvorena ribarskim čvorem.
Kod postavljanja osiguravališta sistemom Abalakov umesto klina, ukoliko imamo i malo sumnje na kvalitet leda, postavićemo još jedan kao kod sistema sa klinovima na dovoljnoj razdaljini. Što se tiče centralne tačke i uglova na sistem isti su kao i kod klinova i ne smeju prelaziti 60º. Kao dodatno osiguranje i treća tačka osiguranja uvek se dodaje i jedan klin. U slučaju da imamo jedan Abalakov dodaćemo i dva klina. Svoje cepine naravno i dalje koristimo kao dodatno osiguranje.
Tehnike penjanja
Sva prethodna znanja su neophodna, potrebna i neizbežna, ali ako nemamo tehniku da se uspnemo uz zaleđen vodopad od svih znanja, dobrog alata i ostale opreme nam ne vredi ništa. Za početak zaboravite neke komplikovane elemente iz sportskog penjanja leda ili draj-tulinga. Te discipline odvijaju se na unapred pripremljenom terenu i u bezbednoj sredini. Čak i u previsan led i lustere ući ćete sa glavom na gore u što prirodnijem, uspravnom položaju. Rad ostatka tela podređen je pravilnom i bezbednom zabijanju šiljaka vaših alata ili dereza u led.
Za sam početak penjač koji vas osigurava mora da bude potpuno bezbedan da ga nusprodukti vaših alata „tanjiri” leda ne bih ugrozili i vas koji penjete kao prvi ostavili bez zaštite. Osiguravalac, kao i u alpinizmu treba da bude osiguran i pomeren iz zone u koji bi padao led koji vi rušite. Odredite pravilno tu zonu jer led zna da odskače od neravnina i blokova i da pada u malo širu zonu ispod pravca penjanja.
Postoje dve tehnike penjanja a koju će te usavršiti do samih je penjača i njihovog osećaja za stabilnost koju vremenom stiču. Prva tehnika podrazumeva paralelno zabijanje lednih alata u širini ramena ili većoj, a najmanje 30 cm na što većoj visini iznad glave, zatim sledi oslanjanje na ruke, blago rotiranje tela kakao bi nesmetano podigli nogu do zone u kojoj zabijamo derezu. Postupak se ponavlja za drugu nogu, rotiramo telo u drugu stranu, zabijamo derezu, podižemo se na obe noge i glava će nam biti u visini alata, a telo paralelno i u osi sa alatima. Dalji postupak penjanja nastavljamo ciklično ponavljanje ove tehnike.
Druga „trijangl” tehnika zasniva se na dijagonalnom zabijanju alata od čega jedan alat ide što više a drugi se zabija na visini glave, rotiramo telo na stranu gde smo na većoj visini zabili alat, podižemo nogu i zabijamo derezu u led. Opterećenje prebacujemo na drugi alat bliže glavi, na nogu i derezu koju smo prethodno zabili u led, telo blago rotiramo na tu stranu i omogućavamo nesmetano podizanje druge noge i zabijanje dereze u led. Zatim telo vraćamo u normalnu „sagitalnu” ravan. Proces penjanja nastavlja se dalje ciklično samo sad drugu trenutno nižu ruku podižemo i alat zabijamo visoko.
Kod obe tehnike bezbednost pri podizanju tela na nozi svodi se na dobro i pravilno zabijenu derezu u led. Nekad ćete nogu derezom stati na „karfiol” ali i tad se treba potruditi da prednje šiljke zabijemo u frontalni vertikalni led. Ukoliko imamo samo vertikalni led, derezu zabijamo malo pod negativnim uglom, tako da nam peta bude niža i time izbegavamo polugu na frontalnim šiljcima. Ovim postižemo da frontalni šiljci trpe malo veće opterećenje na izvlačenje a njihova nazubljenost sa donje strane to sprečava.
Tehnika zabijanja alata u led mora da bude dobra, ako ne i savršena inače će zabijanje alata da vam potroši puno snage a što je gore ako zamahujete puno i iz ramena, najverovatnije ćete izrotirati celo telo i može doći do ispadanja iz smera. Prvo i osnovno zabijanje alata mora da bude precizno, ruka sa alatom se podiže na željenu visinu naspram tačke u koju želimo da zabijemo alat. Alat se zabija pokretom iz zgloba a nikako nekim zamahom i udarcem iz ramena.
Neki penjači su u toku penjanja razvili tehniku izvlačenja alata iz leda, hvatajući alat za glavu jer tim izbegavaju velika potezanja unazad preko drške kao poluge, i time su eliminisali efekat zamajca kada alat naglo izađe iz leda.
Uvrtanje klinova u led je još jedna tehnika koju morate uvežbavati pre nego što se upustite u penjanje nekog zaleđenog vodopada. Pošto nam je bezbednost najvažnija, kod uvrtanja klinova morate biti stabilni i osigurani koliko je god to moguće. Oba alata moraju biti zabodena u led i preko ipsilon gurtne ukačena na pojas, a noge odnosno dereze moraju čvrsto biti zabijene u led. Ukoliko možemo, a poželjno je da možemo, da jednom rukom uvrćemo klin, druga mora držati čvsto alat koji je visoko iznad glave zabijen u led. Ruka kojom uvrćemo klin treba da konstantno vrši pritisak na klin i da ga blago rotira udesno kako bi klin započeo bušenje i ulazak u led. Kada klin uđe dovoljno u led da kada oslabimo pritisak ostaje u ledu, oslobađamo ručicu klina i jednom rukom uvrćemo klin do kraja. Prilikom izvrtanja i vađenja klinova traži se ista stabilnost, mada će nas greška mnogo manje koštati nego kod uvrtanja.
Abzajl na ledu
Ukoliko koristimo Abalakov za abzajl (najčešći slučaj) potrebno je dodati karabiner na prusiku iz razloga što će te izvlačeći uže u svoj svojoj dužini preko prusike da je oštetite. Gde god sumnjamo u prusiku koju nađemo na štandu, dodaćemo svoju. Znam, ostaće nepovratno gore na štandu ali je to mala cena za vašu bezbednost.
Za spuštanje niz zaleđen vodopad postoji i još jedna tehnika sa klinom, a koju će te upotrebiti najverovatnije zavisi i od uređenosti vodopada u smislu štandova na abzajl liniji, ili da li se spuštamo niz vodopad smerom kojim smo ga popeli. Klin u dobrom i kvalitetnom ledu drži oko 800 do 1.000 kg. Što je sasvim bezbedno za spuštanje. Naravno da je glavna stavka dobro proceniti led, ali je važno napomenuti da abzajl ne sme da bude u skokovima ili nekim naglim cimanjima iz razloga bezbednosti.
Tehnika abzajla na klin se sastoji u tome da prusiku namotamo oko klina, tako da kada je povučemo ona deluje na klin i izvrće ga iz leda. U tom smislu potrebno je imati dovoljan broj namotaja da se klin sigurno izvrne iz leda. Drugi kraj prusike vežemo za uže koje ćemo vući posle spuštanja i tako izbeći da ostavimo bilo šta u ledu. Prusik se može spojiti sa užetom prusikovim čvorom ili ga spojiti tako što ćemo prethodno navezati čvor na užeti. Uvek preporučujem varijantu vezanja na čvor na užetu jer kod prusikovog čvora pošto uže može da bude mokro i smrznuto može da dođe do proklizavanja.
Instruktor alpinizma, Obrad Kuzeljević