Kablar
Ekipa ASNS, u sastavu Aleksandra Bunjevčev, Zoran Marković, Andrej Teodorović i Jovan Bikicki, od 21. do 23. oktobra 2016. godine boravila je u Kablarskoj klisuri. Tom prilikom su popeli tri školska smera. U subotu, 22. oktobra, naveza koju su činili Andrej i Zoran popeli su Моravski smer, a naveza u kojoj smo bili Aleksandra i ja, penjala je Prolećni smer. Još od samog polaska iz Novog Sada nas je pratilo loše vreme, magla i sitna kiša, tako da smo čekali da se stena malo prosuši i prilično kasno ušli u smerove. Samo penjanje je trajalo dva sata, što je bilo sasvim dovoljno da nemamo vremena da taj dan ispenjemo još po jedan smer.
Sledećeg dana, 23. oktobra, vreme je bilo savršeno: bilo je suvo, sunce je sinulo čim smo se približili steni, ali nije bilo pretoplo, taman prijatno za penjanje. Prvobitnoj četvorci su se priključili i Dragana Jovanović i Mile Ivanović i u dve naveze smo penjali Studentsku smer. U prvoj navezi su bili Andrej, Dragana i Zoran, a u drugoj Aleksandra, ja i Mile, respektivno.
Već pri samom prolasku od Čaka ka Zlatiboru, Ovčarsko-kablarska klisra deluje kao raj za penjače, sve dok se ne približite steni… Stena u Kablaru je veoma zanimljiva, većim delom izgleda kao napuklo staklo i neprestano vam se čini kao da će se cela planina svaki čas srušiti i pretvoriti u gomilu šljunka. U Kablaru ni jednog momenta niste sigurni šta je čvrsto, a šta će da se odvali pod vama i to je vrlo stresno. Smerovi nisu bili teški, ni njihove ocene nisu bile visoke – Studentski smer ima dva detalja koji možda i nisu baš toliko zahtevni koliko su eksponirani i ako se uzme u obzir već pomenuti stres koji izaziva sama stena zbog svojih karakteristika, može se reći da su više mentalno nego tehnički zahtevni ukoliko niste naviknuti na takav tip stene poput mene. Još jedna stvar koja prilično zna da zasmeta, a ponekad i iznervira penjača u Kablaru jeste mnogo trave, mahovine i drugog rastinja u smerovima koje je vrlo klizavo, pa i to zahteva još dodatne pažnje. Prvi dan penjanje moram priznati mi baš i nije prijalo, to mi je bilo prvi put da se penjem u Kablaru i treći put inače, a i taj dan baš nisam bio ni spreman ni raspoložen za penjanje. S druge strane nisam želeo ni da mi prilika propadne. Sam smer je, da budem iskren, vrlo lep, težak taman koliko treba i u nekim drugim okolnostima bih verovatno uživao, ali ovako baš i nisam bio oduševljen. Nekoliko puta sam odronio poveće komade kamenja iako sam bio siguran da čvrsto stoje i trebalo mi je vremena da se naviknem. Prva dva rastežaja bio sam prilično nervozan, ali sam u trećem već malo privikao i taman kad sam počeo malo da se opuštam – kraj. Ipak, ovo iskustvo mi je pomoglo za sutra.
U nedelju, smo penjali Studentski smer. Ovaj smer je nešto duži, ali ima i nekoliko delova koji se baš i ne mogu okarakterisati kao alpinistički, mada ima i mnogo više zanimljivih i tehnički komplikovanijih detalja nego prethodni smer. Zbog jučerašnjeg malo lošijeg iskustva bio sam prilično nervozan kada sam ušao smer, ali čim sam dohvatio stenu sve je prošlo. Sada sam znao šta mogu da očekujem i koliko god u nekim momentima me je nerviralo što ne mogu baš odmah da nađem siguran hvat, čvrst oslonac ili mi noge proklizavaju po rastinju, penjanje je bilo pravo uživanje. Čak mislim da sam u pojedinim momentima prebrzo prelazio neke delove pošto sam se osećao sigurnije, a možda sam negde trebao malo da se zadržim i uživam u pogledu koji je fantastičan. Samo penjanje je zbog trojne naveze trajalo prilično dugo tako da nakon uspona nismo imali vremena da odemo i do vrha Kablara, pošto i samo spuštanje traje prilično dugo, pa da nas ne bi uhvatio mrak, to smo ostavili za neki drugi put.
Kablar iz daljine deluje moćno, a kada mu se približite i počnete da se penjete – nemoguće i užasno. Ipak, kada se malo priviknete postaje fenomenalan, zahteva od vas dvesta posto pažnje. Ovde tehnika i snaga nisu dovoljni, ovde svakog momenta morate biti prisutni i pažljivi i dobro provreriti svako korak što unosi novi izazov, ali daje i veće zadovoljstvo.
Info: Na sednici KA održanoj 12. 11. 2016. doneta je odluka, a na zahtev PSD „Železničar” te ASNS o prerastanju sekcije u odsek. U toku je papirološka procedura.
Gornjačka klisura
10-13. 11. 2016.
Zbog prilično loše vremenske prognoze naša se družina, od prijavljenih 12 članova, svela na svega tri. Zoran Marković, Milena Kojadinović i ja krećemo u četvrtak popodne put Gornjaka. Prethodno planiran smeštaj u Domu izviđača je zamenila vikendica skrivena u šumi. U Petrovcu na Mlavi se srećemo sa našim drugarom Željkom Novaković iz AOP, te odlazimo na piće i preuzimamo ključ od vikendice, obavljamo kupovinu i krećemo u avanturu. Željko nas je ispratio do mesta gde ostavljamo auto, pa vadimo stvari, pozdravljamo se sa njim do subote kada će nam se pridružiti, te nastavljamo ka vikendici.
Bili smo poprilično natovareni kako opremom tako i ličnim stvarima te nam se pešačenje kroz šumu pomalo odužilo, ali uskoro se na našem vidiku pojavila i simpatična vikendica. Založili smo vatru, skupili malo drva, shvatili da nemamo sa čime da ih cepamo te je Zoki izlomio koliko je bilo moguće, pa je ubrzo zamirisalo i pečno kestenje. Milena se potrudila oko toga, a mi smo u toploj vikendici uz svetlost sveća i miris kestenja započeli našu malu avanturu.
Po dogovoru, našoj družini su se pridružili Dragana Jovanović i Mile Ivanović koji su bili na Kablaru. Oni su odabrali malo drugačiji smeštaj, pa su se javili kada su stigli. Pao je dogovor za sutra.
Petak. Jutro je prelepo, a pogled iz vikendice nije moguće opisati. Miris svežine, žubor potoka, šum opalog lišća, hiljadu boja jeseni… Stigli su nam Dragana i Mile, dogovaramo se uz pucketanje vatrice i čaj, pakujemo opremu te krećemo ka steni. Dogovor je pao da penjemo smer „Mali greben” u bloku „Ladne vode”. Smer se nalazi u blizini „Miličinog grebena” – zapravo jaruga ih deli, „Mali greben” je levo, a „Miličin greben” je desno od jaruge. Težina smeri je III, smer je čista tradicija te je to čini veoma zanimljivom.
Delimo se u dve naveze te startujemo sa penjanjem. Rekla bih da smo svi podjednako uživali u penjanju, druženju te prelepom danu, a nakon penjanja tradicija – Rajkov ribnjak i pićence uz rezimiranje utisaka sa stene.
Željko nam je obezbedio sekiru od vlasnika konaka „Knez”. Njegov nadimak „Ajkula” te je bila veoma zanimljiva pomisao kako tražiti sekiru. Uveče je u isti konak stigla i naša družina iz PSD „Stražilovo” njihov plan je obilazak Homoljskih pećina i planina, a naš da im se pridružimo ukoliko bude loše vreme.
Druženje je bilo kratko, ali smo se dogovorili da se sutra uveče družimo malo duže. Pokupismo sekiru od „Ajkule” te se zaputismo ka našoj vikendici gde nas čeka naš Zoki koji nas je dočekao u velikom stilu. Miriše pečeni krompir… Mile je iz ranca izvadio meze, a ponešto smo i mi dodali, te je druženje moglo početi.
Subota (12. 11.). Jutro je osvanulo tmurno i veoma vlažno, jer je kiša padala u toku noći… Stiže nam Željko. Ubrzo poče sunce lagano da se probija, te i mi odlučimo da krenemo ka steni. Javljamo se Dragani i Milu, spakujemo se lagano i pođemo. Međutim ubrzo je počela kiša… Dogovaramo se i odluka pada da krenemo ka Petrovcu na Mlavi u nabavku, te po povratku u obilazak tunela. Ispostavilo se da smo dobro odlučili, kiša nije stala do nedelje. Ipak, nama je bilo fino.
Podzemne gradove u stene Gornjačke klisure po predanjima stanovništva počeo je da ukopava Treći rajh, a poduhvat je nastavio Josip Broz Tito. Mnogi veruju i da je radove na ogromnim podzemnim vojnim objektima na putu između Petrovca na Mlavi i Žagubice počeo još kralj Aleksandar, baš u vreme kada je tajno gradio sličan kompleks u Malom Zvorniku. Radovi su, veruje se, prestali nakon atentata u Marseju 1934. godine. Lokalne legende za sada su jedine dostupne informacije u mreži dugih hodnika i ogromnih prostorija ukopanih u stene i obloženih armiranim betonom. Ni najugledniji vojni istoričari ne znaju za podzemne baze u Gornjačkoj klisuri kojom između strmih litica vijuga uski put između plodnog Braničeva i Borskog basena bogatog rudom i šumama. Ovim kanjonom vodio je i tradicionalni put invazije iz Podunavlja ka Moravskoj dolini i obrnuto, o čemu svedoče ruševine starih utvrđenja po hridima klisure.
Ovo veče bilo je predviđeno za kupanje u Banji Ždrelo, ali pre uživanja mala radna akcija. Obrušilo nam se drvo na kućicu pa ga valja bar malo ukloniti pošto je palo direktno na odžak.
Nedelja (13. 11.). Kiša je prestala da pada, ali je prilično vlažno i mokro. Postajemo svesni da od penjanja nema ništa. Stižu nam naši dragi drugari Marija Josimović i Željko iz AOP, a ubrzo za njima Dragana i Mile. Uvek je divno družiti se sa ovim ljudima, zaista je čast poznavati ih. Ubrzo se dogovaramo za kratku šetnju pored Mlave i obilazak manastira Gornjak, te po povratku pečemo roštilj i time završavamo naš boravak u Gornjačkoj klisuri.
Manastir Ždrelo, kasnije nazvan Gornjak, na maloj zaravni iznad leve obale Mlave ispod strmih litica planine Ježevca, zadužbina je kneza Lazara. Manastir je podignut 1378. godine, kada je knez izdao i osnivačku povelju, a patrijarh Spiridon je svojom duhovnom vlašću potvrdio. Kao motiv izgradnje manastira, knez Lazar navodi želju da učini mali prinos Bogorodici „s nadom u njenu pomoć na Strašnom sudu Hristovom”. Ali, osim duhovnih, mogući su i izvesni državnički razlozi za podizanje ovog manastira. Naime, Lazar je tek ovladao ovim krajevima, pa je hteo da to obeleži svojom zadužbinom. Manastir Gornjak, iako vladarska zadužbina, skromnih je dimenzija, što je često izazivalo sumnju u Lazarevo ktitorstvo. Mnogi od manastirskih objekata nisu sačuvani u prvobitnom stanju. U Drugom svetskom ratu spaljena su oba konaka. Danas manastirski kompleks čine manastirska crkva, kapele Grigorija Sinajita, Zimska kapela i kapela Svetog Ilije, stari i novi konak. Istorija manastira je istorija naroda ovoga kraja. Rušili su ga i palili, pljačkali njegove dragocenosti, odvodili monahe, a on je ponovo nicao, tu pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine planine Ježevca. Manastir je dobio ime po vetru gornjaku, koji duva ovom dolinom.
Bio je ovo malo drugačiji vikend od onog na šta je ASNS družina navikla kada je u pitanju odlazak na penjačko područje. Zaista je prelepo videti i upoznati nešto novo o ovom mističnom i prelepom kraju koji veoma često posećujemo.
U Novi Sad sam se vratila sa divnim utiscima i prelepim uspomenama. Kada ste u društvu divnih ljudi, vreme provedeno sa njima je zaista pravi dar, a ukoliko se u sve to umeša priroda sa svim svojim čarima – promašaja nema.
Projekat „Afirmacija mladih u Novom Sadu za bavljenje sportovima u prirodi” sufinansiran iz budžeta Grada Novog Sada – Gradske uprave za kulturu