Poznati subotički planinar, Iso Planić, izabran je za predsednika Planinarskog saveza Srbije. Bio je to povod da razgovaramo s njim…
Kakvo je vaše mišljenje o trenutnom stanju planinarstva u Srbiji? Kako na planinarstvo i srodne sportove više utiče životni standard ili navike, budući da baš i nismo neka planinarska nacija?
– Ukratko: Nalazimo se između pokreta i sporta i idemo ubrzano u nepoznatom pravcu.
Planinarstvo u Srbiji i svetu menja se brzo i sve brže. Internet revolucija, individualizacija i personalizacija svega jako utiče na nas. Bitno je da ne zapadnemo u grešku pokušavajući da zaustavimo promene. Procese možemo usmeravati, ali ne i zaustaviti, a svoju suštinu hoćemo i trebamo pri tome sačuvati.
Sportski rezultati ostvareni u 2017. godini su izuzetni: ekipno prvo mesto u Slovenačko-hrvatsko-srpskoj ligi u penjanju u ledu, ekipno prvo mesto na Balkanskom prvenstvu u planinarskoj orijentaciji, preko 800 onih koji su imali plasman u trekking ligi, ispenjan Lo-ce (8.516 m)… Činjenice govore da se broj članova planinarskog pokreta povećava i da raste broj klubova učlanjenih u Savez. Novi način registracije članova uveden ove godine doneće preciznu evidenciju članstva, verujem da će se tendencija rasta zadržati i da će nas biti preko 15.000. Otprilike tolliko ima planinara i u Grčkoj, ali nas ima znatno više od broja članova planinarskog saveza Mađarske (1.470), Makedonije (nepoznato) ili Pakistana (50), i znatno manje od broja članova PS Hrvatske (25.000), PZ Slovenije (60.000) ili planinarske asocijacije Italije (311.000) i Nemačke (1,185.000). Iznete brojke treba uzeti okvirno.
Dakle, prema rezultatima i masovnosti nalazimo se na, sportski rečeno, gonjem delu donjeg dela tabele među članicama UIAA. Dakle, nije loše, ali može i bolje.
O korelaciji životnog standarda i planinarstva mogu se napisati čitave studije ali je možda dovoljno reći da je u PSS naročiti pad broja članova registrovan 1993. i 1999. Dakle, planinarenje je bilo u padu svaki put kada nam je svima bilo naročito teško. Da, standard bitno utiče na pojavu masovnosti planinarskog pokreta. A izrazita potreba za kretanjem u civilizaciji u kojoj se sve više sedi, i rastuća svest o potrebi negovanja zdravih stilova života planinarskoj organizaciji idu na ruku. Da li smo planinarska nacija? Nemam kompleks te vrste, možda nemamo Himalaje u Srbiji, ali ako Slovenci mogu nas pobediti u košarci, zašto bi mi sebe unapred otpisivali? Inače, u Srbiji sam popisao preko 150 planina, imamo gde planinariti. Nije to zanemarljiv potencijal. Razvoj saobraćaja, veštačke stene i napredne tehnike priprema sportista stvaraju preduslove za iznenađenja.
Šta predsednk PSS, kao institucija, može da uradi po pitanju unapređenja planinarstva?
– Može mnogo i ne može ništa sam. Predsednik može i mora da radi na ostvarivanju dogovorenih zajedničkih ciljeva, svojim delanjem mora dati primer i pritom se mora držati etičkih principa „kao pijan plota”. No, jasno je da posao ne rade vredni već mnogi. Zato je važan zadatak predsednika briga o organizovanju delovanja, koordinacija aktivnosti i, naravno, stvaranje tima koji rešava jedan po jedan problem.
Najzad, ma kako na prvi pogled čudno zvučalo, jedan od glavnih zadataka predsednika je da omogući dobar izbor naslednika. Očuvanje institucije je glavni zadatak i cilj je da organizacija nastavi da postoji i posle svakog od nas pojedinačno.
Koji su vaši prvi koraci kao predsednika PSS?
– Stvaranje tima i izbor strategije. Definisanje ostvarivih ciljeva, način njihovog ostvarivanja, nosioca aktivnosti i rokova. Kao što sam na izbornoj Skupštini rekao, trebamo se iskreno pozabaviti uspostavljanjem sistema koji naš rad usklađuje sa Zakonom o sportu. To je pošteno, mi smo od 1997. sportska grana i ne možemo se sportom baviti kao da je on samo maska za naše druge aktivnosti. Dakle: podmlađivanje, masovnost, vrhunski rezultati i infrastruktura. I očuvanje duha pokreta iz kojeg smo nastali, to je tradicija bez koje gubimo svoju suštinu.
Šta mislite o novim zakonima koji su planinarstvo svrstali u sivu zonu između sporta i turizma?
– Planinarstvo je sport, a sport čini i sportska rekreacija. Mnogi unutar naše organizacije pogrešno interpretiraju sportsku delatnost i pod pojmom sporta vide samo takmičenje i postizanje vrhunskih rezultata. Ali nije tako. Sportska rekreacija je značajan, preovlađujući deo naših aktivnosti. Taj segment naše aktivnosti korenspondira sa aktivnim turizmom, ali turizam je privredna grana, a mi smo neprofitna volonterska asocijacija. Jasna su pravila za one koji od turizma žele živeti, a u današnjem svetu nije sramota zarađivati. Nema te države koja nije osetljiva na one koji ne plaćaju porez. Ne guraju nas u „sivu” zonu zakoni već naša sklonost da zakone zaobilazimo i u njima tražimo rupe. Pogledajmo samo naše sajtove. Ako je za utehu, ti pojedini planinari nisu jedini koji koriste „sive” zone – ima toga i u svim drugim oblastima života u našoj zemlji. Dakle, neće izolovana planinarska organizacija rešiti problem „sive” ekonomije, taj problem se može rešiti samo sistemski, na nivou celog društva.
Šta ćete uraditi po pitanju devastacije prirode u Srbiji, pre svega mislimo na Frušku goru, Zlatibor i Staru planinu, gde se pod okriljem „sanitarne seće” uništavaju široki pojasi šuma?
– Podizanje ekološke svesti, ekološko osvešćivanje je jedan od ciljeva planinarstva kao pokreta. Svaka kolona planinara je istovremeno i ekološka patrola koja je u stanju da ukaže na problem i alarmira javnost. Osim toga naša ekološka aktivnost se mora ispoljiti u institucijama u kojima se kroz razvoj partnerskih odnosa i mogu postići najbolji rezultati. Uspostavljanje saradnje sa upravljačima zaštićenih dobara, zavodima za zaštitu prirode, udruženjima građana je zadatak Saveza. Takođe, moramo raditi na izgradnji stavova i autoriteta kako bi naš glas bio uvažen. Volonterski kampovi i akcije usmerene ka pošumljavanju, čišćenju i uređenju prirode mogu pomoći u ovome.
Da li Srbija treba da dobiju više dobro opremljenih planinarskih domova?
– Planinarski klubovi PSS raspolažu sa 66 planinarskih zatvorenih objekata (domova, kuća, skloništa), a Planinarski savez Srbije nema nacionalni centar za pripremu sportista i edukaciju. Eto zadatka!
Osim toga, dobro bi bilo kada bi naše pešačke puteve (Transverzalu i slično) mogli prelaziti višednevnim kretanjem od doma do doma. Zamislite: Cer-Gučevo-Boranja-Tornička bobija-Debelo brdo-Divčibare-Rajac-Rudnik, sve od doma do doma. Da ne dužim: potrebno je regionalno povezivanje klubova koji raspolažu sa domovima, na taj način se može lakše ostvariti definisani razvojni cilj kroz projektno finansiranje. Komisija za planinarske objekte PSS može skromnim sredstvima i koordinacijom pomoći nastojanja da se afirmiše višednevno kretanje našim pešačkim putevima uz korišćenje za sada nepostojeće mreže objekata.
Šta mislite o inicijativi da planinarenje postane obavezan predmet u školi?
– Kao planinar radovao bi se tome. Naše planine su najbolje opremljeni kabineti u kojima nastava nije dosadna. Veštine i znanja koja nudi planinarstvo su od značaja za socijalizaciju i vaspitanje mladih. Planinarstvo nas uči istrajnosti, doslednosti, razvija duh i telo, a to su osobine koje su neophodne za uspeh u bilo kojoj delatnosti u životu. Pa iako se planinarstvo i ne uvede kao obavezan predmet, u okviru fakultativnih i vannastavnih aktivnosti planine pružaju mnogo. Planine su učionice opremljene sa nastavnim sredstvima za izučavanje geologije, pedologije, geografije, botanike, zoologije, ekologije, fizike, hemije, meteorologije, astronomije, fizičkog vaspitanja, poznavanja prirode i društva, prve pomoći, preživljavanja u prirodi, ishrane u prirodi, orijentacije, građevinarstva, veronauke, građanskog vaspitanja, istorije, jezika I književnosti, filozofije itd.
Na kraju, postoji nekoliko načina uključivanja školske omladine u planinarske edukativne aktivnosti. Planinarstvo kao fakultativni predmet izučava se u nekoliko škola u Srbiji, a kroz vannastavne aktivnosti (sekcije) u mnogim školama. Prema članu 23 Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju postoji mogućnost povezivanja škole i organizacije planinara.