Kako smo hodali partizanskim stazama, preskakali bodljikavu žicu i penjali zaleđene vodopade koji prokišnjavaju
Partizani
Zima 1942/43.
U hladnoj noći, grupa komandosa se spušta padobranima negde u zavejanim planinama Telemarka u Norveškoj. Provešće mesece u snegu i hladnoći, hodati preko zavejanih vrhova, penjati stene i zaleđene vodopade, a sve sa ciljem da bi tajno došli do hidrocentrale Vermok, gore u planini iznad malog mesta Rjukan. Njihova tajna misija bila je uništiti nemačka postrojenja za proizvodnju teške vode i time spečiti Hitlera da napravi atomsku bombu. O herojskom delu ovih momaka 1965. godine biće snimljen čuveni film „Heroji Telemarka” sa Kirkom Douglasom u glvnoj ulozi. Akcija ovih momaka je bila ne samo ratni već i veliki penjački i planinarski podvig.
Zima 2015.
– Džej, ja ne bi ovuda, meni se ovo uopšte ne sviđa – negodujem dok stojim u snegu dubokom do kolena po snežnoj vejavici, a ispred mene dva metra visoka žićana ograda i znak „STROGO ZABRANJEN PROLAZ”.
– Ma samo hodaj. Vidiš da ima rupa u žici i da idu tragovi iza nje. Rekli su nam da svi penjači prolaze, i to je jedini način da stignemo do smerova – viče negde iza mene Džej.
I tako, skidam ranac guram ga kroz rupu u žici, a onda se i sama provučem. Džej me sledi. Nalazimo se u blizini hidrocentrale Vermok, na nekih deset kilometara od Rjukana. Staza po kojoj hodamo je zapravo napuštena pruga usečena u planinu koja se polako spušta do grada. Po penjačkom vodiču neki od veoma lepih smerova počinju baš sa te pruge.
Hodamo više od dva sata, a smerova nigde – ili su se otopili ili je led toliko loš da bi bilo pravo samoubistvo penjati ih. Ja hodam napred i prtim stazu, uz to nosim i veliki ranac, u njemu dva užeta, dereze, bajle, ledni klinovi i ostala oprema. Džej nosi mali rančić sa hranom, njemu je opet nateko članak na nozi, vuče se daleko iza mene, psuje dubok sneg, svoju bolesnu nogu i penjački vodič.
Konačno, baš negde na sredini između hidrocentrale i Rjukana, smer sa najmanje tri rastežaja prihvatljivo čvrstog leda. Dok vadimo opremu i spremamo se za penjanje, sneg prelazi u ledenu kišu. Džeju to naravno uopšte ne smeta, za njega loše vreme ne postoji – on penje po svakom vremenu. Džon Džej Džekson (John Jay Jackson, USA) moj je penjački partner na ovom putu. Strastveni penjač po ledu, sa dugogodišnjim iskustvom, čovek koji je popeo solo mnoge vrhove širom sveta (kaže da mu je najopasnije bilo na Denaliju kada je upao u pukotinu i uspeo sam da se izvuče, a onda ga na povratku s vrha uhvatilo nevreme; on je nekako došao do prvog kampa, a ono svi već bili pobegli dole i nigde nikog nema). Navikao da bude sam u planini, šta je za njega nekakva ledena kiša, hodanje po zavejanoj pruzi i smer težine WI3 sa par rastežaja.
– Vraćamo se nazad? – pitam pošto smo završili s penjanjem.
– Ne, ne, idemo dalje prema Rjukanu, uz prugu do grada ima još smerova – nagovara me Džej.
Ja opet idem prva i nosim najveći deo tereta. Hodamo i hodamo… i hodamo… Sneg je sve dublji, a fantastičnih smerova iz vodiča nigde. Kakav dan, razmišljam, prtim sneg, nosim na leđima rančinu od 15 kg, ceo dan sam na vejavici i ledenoj kiši da bi popela samo jedan smer. Nisam ni završila s kukanjem kad odjednom zastajem zabezeknuta.
– Džej, evo opet neka žičana ograda.
– Kako sad ograda? Pa rekli su da ima samo jedna i tu smo prošli.
– Ne znam kako ali ova nema prolaz.
– Vidi tamo sa strane. Neko je iskopao ispod rupu u snegu.
I tako, provlačim se kroz rupu ispod ograde i nastavljem da hodam. Više uopšte i ne razmišljem da li ćemo naći dobar smer za penjanje. Počinje da se smrkava i sada jedino želim da stignem u hotel. I kada je izgledalo da će ovo hodanje biti večno pojaviše se svetla Rjukana, u daljini vidim put, čak i krov našeg hotela. Juhu! Stigli smo, htedoh da povičem kad ostadoh bez reči. Ne mogu da verujem, ispred mene ogromna metalna kapija, betonski stubovi s kamerama, bodljikava žica na sve strane.
– Džej, evo opet ograda, samo sada nema rupa, a žica ide i gore i dole duž cele planine.
Iza te ograde su nekakve zgrade, gore svetla, da li da vičemo nekog da nam otvori, razmišljam. Samo onaj znak „Zabranjen prolaz” bio je napisan na engleskom, a ne na norveškom, što znači da oni ne žele ni penjače da se tu motaju. Ja nikad nisam u životu prskočila ni jednu ogradu, vrlo sam nespretna i ne bi to mogla uraditi bez tuđe pomoći i mnogo muke ali sad mi je stvarno svega dosta. Skinem ranac i bacim ga nekako preko, a onda se popnem i preskočim bodljikacu žicu, sve sa derezama na nogama. Nastavljam da hodam, nisam se ni okrenula da vidim kako će Džej preći. Baš me briga, ova avantura i fabulozni smerovi pored pruge su njegova ideja. Stižemo u hotel, mokri i umorni. Svi penjači su već odavno večerali i odmaraju se. Kad uđosmo pogledaše nas zabezeknuto:
– Pa gde ste vas dvoje? Mi se počeli brinuti. Je l’ bilo dobrih smerova?
Rupe koje cure i palac zaglavljen u karabineru
– Ti ćeš voditi lake smerove – govori mi Džej negde tokom leta za Oslo.
– Ja da vodim? Pa ja sam totalni početnik.
– Hoćeš, hoćeš, već treći dan ćeš da probaš da vodiš – videćeš!
Nekoliko dana kasnije, savršen vodopad, lep smer za početnike WI3 i ja. Koprcam se nekako u njemu, sve me boli i sva sam mokra. Zavrćem ledni klin, po snegu koji izlazi iz rupe klina vidim da je dobar led.
Proveravam da li drži, stavljam komplet, provalačim uže i baš da krenem, kad ono:
– Džej, ovo curi – gledam dole i vičem.
– Šta curi?
– Curi voda iz rupe od klina, kao na česmi, da podmetneš flašu pa da napuniš.
– Jasmina, mi smo ovde da penjemo. Nemoj da se izmotavaš. Proveri taj klin i penji.
Džej je inače imao detaljno razrađen plan i program moje edukacije u lednom penjanju. Prvi dani su bili posvećeni učenju penjanja i svim tehničkim detaljima, kako da prepoznam dobar led, kao pravilno uvrtati klin, kako se pravi „V Thread”… Doveo bi me do nekog vodopada, a onda bi me terao da jedan isti smer penjem po nekoliko puta.
– Hajde, hajde, prvo penji u fazi, a posle ćeš penjati isti taj smer van faze, i obavezno da otpenjavaš, tehnika i snaga se stiču otpenjavanjem… Hajde, nema stajanja… Penji!”
Vojna obuka se nastavljala i uveče posle večere. Džej bi se izvalio, obično uz pivo i neke grickalice, a ja bi stajala obučena u penjački pojas sa velikim rukavicama na rukama i vežbala pravilno kačenje i skidanje klinova s pojasa i vezivanje raznih čvorova. Njegova ideja je bila da mi rukavice na rukama budu što veće, a prusik što tanji.
– Hajde, brže to. To mora brže da ide. Što si sad stala?
– Uh, zaglavio mi se opet palac od rukavice u karabineru – kažem ja dok se borim u onim rukavicama s karabinerom.
– Jasmina, hoćeš ti tako i u planini? Kako se zaglavio? Ja sam ti lepo pokazao kako se pravilno radi. Nemoj da guraš prste u karabiner. Još jednom, sve ponovo. Ne skidaj te rukavice – ponovo!
Najbolji „Ice Climbing“ u Evropi
Na internetu možete naći nebrojene natpise, impresivne fotografije i filmove o lednom penjanju u Rjukanu.
Najbolje mesto za ledno penjanje u Evropi, savrašen led, preko 190 vodopada, uobičajne dnevene temperature od -10 C i niže, penjanje od oktobra do kraja aprila, festivali i takmičenja, pravi raj za sve koji vole ice climbing. I ja sam očekivala da će Rjukan u Norveškoj biti za ledno penjanje ono što je Kalimnos u Grčkoj za penjanje u steni (Kalimnos se smatra jednim od pet naboljih „Rock Climbing” mesta na planeti). Očekivala sam mali penjački grad, prodavnice opreme, mesta poput „climbing” kafea, informativne centre, mesta za iznajmljivanje opreme. Eh, kako sam se samo prevarila.
Stižemo u Rjukan, tmuran dan, veje sneg, a u gradu ne postoji apsolutno ništa što bi ukazalo da je to mesto gde dolaze ljudi iz celog sveta da penju po ledu. U celom mestu postoje dve prodavnice planinarske opreme koje nisu imale ama baš ništa od opreme za penjanje. Nema informacionog centra niti bilo kakvog mesta gde bi ste mogli pitati kakva je situacija u planini, kakav je led, gde je opasno penjati. Prepušteni ste sami sebi. Lokalno stanovništvo je izgleda nezainteresovano i u ovom sportu ne vidi priliku da zaradi.
Interesantno je napomenuti da su u blizini neka od najboljih skijališta u Norveškoj i sve je podređeno skijašima. Informacije o stanju na stazama, besplatni autobusi koji do njih vode, skijaška oprema, instruktori, škole skijanja. Sve za i po meri skijaša, a za penjače nema ništa.
Ova zima je bila veoma topla, nekim danima je temperatutra bila čak i iznad nule, a da situacija bude još gora, pristup mnogim smerovima je jako težak, opasan i često veoma dug. Sve to je dovodilo do toga da smo prvih dana često uzaludno pešačili, penjali se nekim opasnim strminama da bi došli do smera koji je ili otopljen ili suviše opasan za penjanje. Jedini način da saznate nešto o nekom smeru je ili da to sami otkrijete ili da imate sreće da sretnete nekog ko je bio tamo i pitate ga. Postoji penjački vodič „Heavy Water – Rjukan Ice”, lepo urađena knjižica sa fotografijama, veoma visokom cenom i mnogim nedostacima. Tako, na primer, nisu date nadmorske visine kao ni dužine smerova. Dužine smerova su date u rastežajima (one pitch, two pitch…), dok mnogi smerovi nisu uopšte ni uneti. Pristup nekim smerovima je opasan i sa mnogim problemima, a vodič vas na to ne upozorava. Još jedan veliki problem koji imate je da bi ste penjali u Rjukanu potreban vam je auto. Autobusi voze na skijališta ali ne i do zaleđenih vodopada.
Iako postoje smerovi u samoj blizini grada, sektori sa najboljim smerovima se nalaze u rasponu 10-15 km od centra. I da ne zaboravim ono najgore, Norveška je jedna od najskupljih zemalja na svetu. Cene u običnim supermarketima su šokantne, čak su i oni koji dolaze iz bogatih zemalja bili zaprepašćeni.
Ipah, uprkos početnom razočarenju Rjukan i neopisiva lepota prirode su nas osvojili. Mesto se nalazi u podnožju planine Gaustatoppen visine 1.883 metra i mnogi smerovi idu iznad 1.000 i 1.500 m nadmorske visine. „Gaustamarathon” sa 17 rastežaja, WI3 i „Gaustahalvmarathon” sa 15 rastežaja WI3 su najduži smerovi. Posebno je lep za penjanje sektor „Krokan” sa smerovina težine od WI2 do WI5. Penjača ima iz celog sveta, a preovlađuju Škoti, oni su izvanredni penjači. Sa svih smerova koje smo penjali se moralo absejlovati, a što se tiče težine, Džej kao i momci koji su tamo bili sa nama težinu smerova mere brojem piva koje je potrebno popiti nakon popetog smera. Ovakvo merenje težine smerova može da bude veliki problem ako se nalazite u zemlji sa najvišim cenama piva na planeti i gde je prodaja alkohola u prodavnicama zabranjena posle osam uveče.
Sam gradić odlikuje lepa skandinavska arhitektura, mnogo istorijskih spomenika, odličan zatvoreni bazen sa saunama (najbolje mesto za opuštanje posle celog dana penjanja), hidroelekrana s početka 20. veka i u okviru nje muzej posvećen herojima Telemarka koje vredi posetiti.
Prošli su prvi dani mojih muka i ja sam poslednjih dana našeg boravka (27. 2. – 9. 3.) počela da penjem prilično dobro i sigurno. Eto, sve je ispalo dobro i baš sad kad je tako treba ići kući.
– Ja bih ovde došao opet da penjem, a ti? – rekao je Džej na odlasku.
Jasmina Tekić