Ideja o usponu na južnu stenu ove predivne planine u zimskim mesecima postoji već par godina. Svaki put kada sam se dotakao te teme javljali su mi se različiti organizacioni problemi koji su bili praćeni sa lošim vremenskim uslovima na planini i samim time nedovoljno bezbednim pristupom i odabirom smera za završni uspon ka vrhu. .
Globalna promena klimatskih uslova učinila je svoje i otežala nam odabir najboljih dana za boravak na planini. Odluka je pala da ove godine u toku prvih dana januara probamo uspon.
Mislim da nema potrebe da vam pišem koliko je uloženo truda, energije i strepnje pred sam odlazak.
Prognoza se smenjivala u najavama padavina i jakog vetra u danima pred novu godinu. Bili smo spremni da i na dan puta odgodimo polazak ili otkažemo akciju kada uslovi budu bolji. Na našu sreću prognoza za planirane dane pristupa i uspona je bila obećavajuća. Tako da smo se dogovorili da nastojimo ka ispunjenju već odavno smišljenog plana. Dan pred polazak stiže nam član ekipe Dragi Novaković iz HPD Bjelašnice 1923 Sarajevo.
05.januar 2015. – ponedeljak
Na akciju krećemo privatnim automobilom marke Pavlomobil u ranim večernjim satima. Svraćamo po Tatjanu Andrijanić iz našeg kluba i time formiramo tročlanu ekipu za ovaj uspon. Put nas vodi kroz mećavu na autoputu ka Hrvatskoj. Noć prolazi polako, put je naporan i čini se sve dužim. Prolazimo deonicu kroz Hrvatsku, Sloveniju i ulazimo u Austriju po mraku. Pri prvim zracima sunca uživamo u neodoljivo lepim predelim Alpskog pejzaža po kome je Austrija poznata. Svaki prilazak jednoj ovako velikoj i atraktivnoj planini je doživljaj za sebe i treba iskoristiti taj momenat da se sagleda iz različitih uglova i perspektiva jer na taj način možemo više razumeti gde smo se i kod koga zaputili. U ovom kraju ušuškano između mnogih vrhova nalazi se mesto Kals. Odakle vodi put u dužini od 7 km ka NP Hohe Taurenu i Glokneru. U ovo doba godine prekriven je snegom i predstavlja opasnu deonicu puta sa obzirom da nema mnogo zaštitnih bankina. Put je prohodan i polako se krećemo uz brdo. Nailazimo na par automobila koji su stali jer nemogu dalje zbog leda, na našu sreću ubrzo stižemo na parking Luknerhausa koji se nalazi na visini od 1918 m.
06. januar 2015. – utorak
Spremamo se za prvi dan uspona koji je obeležen žutom linijom na fotografiji iznad. Pored nas dvoje austrijanaca kreće na trek turu sa krpljama i još nekoliko ljudi na turno skijama. Vrh izgleda tako blizu da ga možete sustići za vrlo kratko vreme. Ali treba dosta truda i snage da se prenese sva potrebna oprema za bivakovanje u toku našeg boravka. Vremenski uslovi idealni za pristup sa svega nekoliko stepeni u minusu bez vetra. Sneg u deonicama zaleđen i čvrst za hodanje a na nekim mestima smo propadali do kolena. Prvi deo trase uspona je ka domu Lukner na visini od 2241 m. Dok napredujemo dalje sve vreme imamo pogled na vrh i njegovu okolinu. Dolina već ostaje za nama dok pri poslednjim zracima sunca stižemo na naše odredište koje se nalazi na odličnom mestu zaštićenom od lavina ali izloženo vetrovima. Od jarkog sunca sve oko nas kao da gori. Bilo bi lepo kada bi mogli na ovom mestu ostati napolju i posmatrati ovu divnu prirodu.
Umorni od puta i uspona ulazimo u zimsku kuću. Sam objekat se nalazi desetak metara od doma a izgrađen je za potrebe zimskih boravaka ili skloništa od oluja. Kuća poseduje ulazni deo, predsoblje odakle se penje na sprat gde može da se smesti za noćenje dvadesetak ljudi. (postoje dušeci i ćebad) Takođe iz predsoblja se ulazi u wc koji je u sklopu kuće. Dnevni boravak se sastoji iz velikog prostora sa klupama i stolovima, kuhinjom u kojoj je smešten predivno dobar i topao šporet kada se nalaži vatra, takođe ima i tanjira i nekih šerpi itd. za kuvanje mrzlog snega iz susedne pijace leda i različitih vrsta snega. Uvek ima dovoljno nacepanih i ne nacepanih drva, sekira i sve što treba da se ovakva peć održava. Na jednoj polici svako ko ovde boravi planirano ostavi nešto hrane za one koji u nevremenu moraju da se sklone. Smeštaj za jednu noć košta 7 evra gde je uključeno i korišćenje drva za loženje. Obavezno je upisivanje u knjigu kuće gde se ide koji dan i koliko se boravi. A iako nema nikoga obavezni ste da ostavite novac u kutiju koja je za to predviđena. Ovo je naravno obavezno jer održavanje, donošenje drva itd. košta a u krajnjem slučaju svakih nekoliko dana domaćini obilaze kuću da vide u kakvom je stanju i ko je sve tu boravio.
U toku večeri smo se dogovorili da zbog pojačanog vetra krenemo smerom ka Kodnic glečeru i da preko njega izađemo na vrh sličnom trasom kao što se ide u toku letnje sezone. Ali ostavljamo mogućnost da ipak odemo do Študlgrata i oprobamo sreću sa vremenom.
07. januar 2015. – sreda
Dok spavamo ušuškani u vreće čujemo da vetar duva sve jače. Ustajemo po dogovoru u 04h. Spremamo čaj za uspon i napokon krećemo u okrilje mraka ka našem cilju. Vetar duva i navukli su se neki oblaci na ceo kraj. Prognoza koju smo dobili sinoć od naših ukućana nam govori da će dan biti miran bez jakog vetra i pretežno sunčan sa temperaturama oko minus 10 stepeni. U momentima je provejavao sneg a nas je čekao po mom mišljenju najopasniji deo uspona. Par dana pre nego što smo stigli na planinu pokrenule su se pločaste lavine na potezu kojim treba da se krećemo ka glečeru. Tako da smo znali da će nas sačekati jedan kratak ali nezgodan deo snežišta. Prilazimo ka toj padini po tvrdom snegu. U toku prelaza smo napravili veliki razmak i pratili sve procedure koje treba ispoštovati. Gazim većinom po lošem snegu i sve više propadam dok prtim ka završetku padine. U jednom momentu odlučujem da ovako neće dalje moći i da pored toga što nije bezbedno trošim mnogo snage koju treba da rasporedim na ceo dan. Menjam pravac kretanja ka stenama iznad nas kako bi smanjili mogućnost pokretanja lavine. Još koji korak i izlazimo iz opasne zone. Nastavljamo ka glečeru dok se polako pojavljuju prvi zraci sunca. Očekuje nas još oko pola sata hoda do momenta gde ćemo formirati navezu. Korak po korak po ravnom terenu nas dovodi do Kodnic glečera ispod južne stene Gloknera. Stabilno vreme bez nekog vetra me navodi na misao da ipak krenemo ka Studlgratu. Kako se približavamo stena je sve bliža i impresivnija a pogotovu što je osunčana sa prvim zracima sunca.
Počinje da duva jači vetar i osećamo svo troje kako su nam se smrzli prsti na nogama. Jedva čekamo da izađemo na strmiji teren kako bi malo podstakli cirkulaciju penjanjem. Dalje nastavljamo padinama ka zapadnoj strani planine. Biramo smer u blizini stene kako bi osmotrili Pilwax kuloar koji se nalazi na sredini stene i deli vrh Velikog i Malog Gloknera. Veoma strm i markantan žljeb, u prvom delu penjanje u zaleđenom snegu a onda se sužava i postaje miks penjanje do izlaznog dela smera gde se ponovo širi i izlazi na sedlo između dva vrha. Definitivno ozbiljno i opasno penjanje, veoma retko ponavljano jer je potrebno da dug period bude jako hladno bez padavina kako bi uslovi bili adekvatni za ulazak u smer. Sa obzirom da vetar sigurno jako duva na celoj planini iznad 3200 m donosimo odluku da idemo do ulaska u Študlgrat kako bi osmotrili smer za naredni pokušaj. Samim time smo odbacili uspon na vrh jer i smerom via normale bi bilo opasno uputiti se ka vrhu. Konačno na strmijem usponu. Nagib do 55 stepeni i dobar sneg su nam pružili mogućnost da zagrejemo telo ali što je najvažnije da odmrznemo već smrzle prste na nogama.
Tatjana izlazi na greben i vidim kako je baca jak vetar. Malo dalje od tog mesta seli smo i uspeli da se fotografišemo pre nego što smo započeli spust ka glečeru. Lep pogled na Študlgrat i ostatak planine. Mogli smo lepo da osmotrimo okolinu i isplaniramo naredni dolazak u ovaj kraj koji ima mnogo toga da pruži u smislu pripremnih uspona ali i kao zasebnih ciljeva. Napuštamo ovaj deo grebena jer vetar duva sve jače. Nastavak spusta se izvodi rubom Tehnic glečera ka zimskoj kući. Sa obzirom da je još uvek rano i da nam uslovi to dozvoljavaju zapućujemo se ka vrhu Luizina glava (3207 m) i njegovom atraktivnom grebenu.
Uspon na vrh je vrlo interesantan sa raznim detaljima u steni i kraćim eksponiranim zasneženim deonicama. Vetar je taman toliko jak da nam dopušta izlazak na vrh. Lep je osećaj stajati na bilo kom vrhu i to u ovakvom okruženju Tirolskih Alpi, smenjujemo se jedan po jedan na vrhu jer jedino jedan čovek može da stane na njega. Silazak istim smerom ka rubu glečera gde nailazimo na odličan poligon za vežbanje penjanja. Dragi i ja se spuštamo ka početku ledenog zida koji je širok oko četrdeset i visok oko deset metara. U susedstvu prepoznajem Grosvenediger (3668 m) visok vrh koji smo pohodili pre nekoliko godina u toku letnje sezone. Ceo nacionalni park se vidi i pruža nam ugođaj koji se retko doživi u toku zimskih meseci. Nakon uspona krećemo ka zimskoj kući na zaslužen odmor. Usput razgovaramo i planiramo dalje uspone u narednim mesecima. U kući ložimo vatru i raspremamo opremu da bi se osušila i pri tome shvatamo da je jedan važan deo opreme ostao negde na planini. Verovatno na nekom od mesta gde smo odmarali u toku spusta. Dragi i ja ponovo krećemo ka planini smerom ka Tehnic glečeru. Lep momenat jer sunce zalazi i obasjava stenu Gloknera. Ja sam već mnogo umoran i sporije napredujem u odnosu na Dragog. On je nastavio dalje bez mene, dok sam čekao našao sam neko lepo ušuškano sklonište i posmatrao zalazak sunca. Nakon kratkog vremena vratio se sa opremom i nastavili smo po drugi put spust ka zimskoj kući. Možda je bilo naporno vratiti se, ali takođe i prelepo sa obzirom na predeo koji smo ponovo mogli da vidimo. Bilo kako bili u kući smo ponovo naložili vatru i topili sneg za neku večeru i čaj. U toku boravka smo istopili snega toliko da je bilo oko 6L vode po osobi.
08. januar 2015. – četvrtak
Rano ujutru ustajemo i spremamo kuću kako bi ostavili sve čisto i uredno za druge posetioce. Kaže sa da je potrebno ostaviti iz sebe onoliko uredno koliko želimo da mi nađemo kad dođemo ovde na boravak. Spuštamo se istim smerom ka Lukner domu i Lukner hausu. Lepo vreme nas prati a najavljena je promena uslova u narednim satima pa nam je cilj da se pre toga spustimo u dolinu. Usput nailazimo na dva skijaša koji su krenuli ka Kodnic glečeru i vrhu. Prenosimo im saznanje da će se vreme drastično promeniti za nekoliko sati. U toku spusta jasnije vidimo u jednom delu planine akumulaciju snega od pokrenutih lavina u toku proteklih dana pre našeg dolaska. Dragi je izabran kao fotomodel da bi prikazali proporcije gomile snega.
Završio se spust i ovogodišnji uspon na Glokner a mi malo umorni i srećni krećemo ka Beogradu.
Kada sada sa ove distance razmislim o usponu, mogu da budem zadovoljan jer smo uspeli da se organizujemo da dođemo u ovaj kraj i započnemo pripremni period ka usponima u dalekom Peru i vencu Kordiljera Blanka. Stekli još iskustva u logističkoj pripremi uspona i boravku u planiranom bivaku. Ujedno se popeli na jedan vrh što je uvek lepo i bolje se upoznali što smatram da je možda i najvažnije od svega. Sada mogu da vidim dalje i preciznije o našim sledećim akcijama i okupljanju pravih ljudi za tim. Naravno neće biti to lako ni njima a ni meni i Davoru, ali to je put koji smo izabrali i za koji smo spremni da uložimo ogroman trud i vreme da bi ostvarili isplanirani cilj.
Nije samo poenta otići u Južnu Ameriku i vratiti se sa popetim vrhom, već i to da sa tim boravkom u Andima učvrstimo jačinu tima kako bi mogli u narednim godinama da obiđemo razne planinske venca širom sveta. Predstojeći boravci na Treskavici u Bosni i Hercegovini, na Prokletijama u Crnoj Gori i Albaniji i Julijskim Alpima u Sloveniji će meni kao vođi tima i ekipe biti najteži period jer tu moram uraditi selekciju učesnika na najbolji mogući način. Nadam se da će svi oni koji se prihvate ovog projekta pristupiti tome odgovorno i temeljno jer jedino tako možemo imati sportske i ljudske uspehe.
Ostaje mi da se zahvalim našim klubovima na podršci pri organizovanju ove akcije, porodicama, našim prijateljima, drugarima, Nedeljku Todoroviću za pomoć oko vremenske prognoze i Austrijskom savezu koji je sagradio zimsku kuću kod Študl dom, veliko hvala svima a na nama je da tu podršku i nadalje u potpunosti opravdamo.
Učesnici akcije: Tatjana Andrijanić, Dragi Novaković i Nikola Radojević
Ovaj uspon posvećujemo pokojnom Čika Dragi Bozji jednom od Doajena bosanskog planinarstva i alpinizma.
Tekst: Nikola Radojević, foto: Nikola Radojević, Dragi Novaković