Kao učesnici ekspedicije iz redova KES „Armadillo” (Milan Makojević i Mladen Makojević), na ovu ekspediciju prijavili smo se početkom godine, kada smo videli konkurs koji je raspisao Planinarski savez Srbije, na kome je glasilo da će ići samo određeni broj učesnika koji budu ispunjavali uslove. Na osnovu dosadasnjeg iskustva, i rezultata iz prethodne godine brat i ja ulazimo u taj uži izbor. Ali pošto se nas više prijavilo, morali smo se dokazati i kroz pripreme. Sve te akcije iziskivale su dosta vremena i novca, pa posto nismo u najbiljoj materijalnoj situaciji, to je za nas bilo teško. Ipak, želja za najvišim vrhom Evrope nas je gurala napred i bili smo odlučni i istrajni u tome da budemo u toj reprezentaciji, koju će Savez izabrati.
Išli smo na većinu pripremnih akciju po najvišim vrhovima Makedonije, Crne Gore, Bugarske, Srbije i tako se pripremali i izborili za mesto u toj ekipi od deset mladih ljudi. Troškovi ove ekspedicije su za naše uslove su veliki, ali ispunjenju našeg sna pomogli su mnoge čačanske kompanije, kao i ljudi širokog srca. Takođe, radeći visinske radove obezbedio sam malo novca.
I tako, 1. jula krenulo je nas 27 članova ekspedicije, a bilo je tu planinara iz cele Srbije. Mladen i ja smo bili najmlađi članovi, pored nas bilo je još šest mlađih ljudi. Putovali smo autobusom preko Bugarske, Turske, Gruzije i Rusije. Put je trajao tri dana, i bio je veoma naporan jer smo imali problema sa gužvom na granicama.
Posle 3.000 km puta, sa zakasnjenjem stizemo 5. jula izjutra u selo Kazbegi, odakle odmah krećemo na pešačenje ka planinarskom domu Biethemi (3.650 m). Krenuli smo odmah nakon dugog puta, kako bi se držali plana, pa zbog toga je bilo jako naporno preći tu visinsku razliku od 2.000 m. Velike rančeve su nam nosile mule, do jednog glečera. Od tog glečera imali smo još 500 m visinski da pređemo do doma sa svim stvarima na leđima. Bio je to najnaporniji deo. Ali kasno uveče stižemo u dom gde smo prenoćili. Sledećeg dana imali smo laganu aklimatizaciju na 4.000 m, posle čega se vraćamo u dom kako bi se odmorili za završni uspon.
U jedan sat po ponoći krenuli smo na Kazbek (5.061 m). Imali smo dva lokalna vodiča, koji su bili jako iskusni. Jedan momak je odustao zbog visinske bolesti, pa je nas 26 krenulo ka vrhu. Sama staza imala je 7,5 km u jednom pravcu, pa posle desetak sati pešačenja svi zajedno izlazimo na vrh. Dan je bio prelep, bez daška vetra na vrhu, pa smo imali idealne uslove za slikanje. Nakon toga silazimo nizbrdo ka domu, gde smo opet prenoćili. Izjutra se vraćamo ka Kazbegu, ali nismo gubili vreme i odmah krećemo za Rusiju.
Na granici su nas Rusi držali čitavih deset sati, pa sa zakašnjenjem stižemo u naselje Terskol koje se nalazi u srcu Kavkaza. Okruženo je brojnim planinskim masivima i vrhovima od kojih je tu i najveći u Evropi – Elbrus. Noćimo u hotelu „Laguana” i izjutra, nakon doručka, žičarom izlazimo na 3.800 m, gde postoje katuni za spavanje. Sledećeg dana produžujemo do 4.200 m i odmaramo se i spavamo u kontejnerima. Bilo je tu kolega iz Makedonije. Posle kratke dremke, u ponoć krećemo ka najvišem vrhu – Zapadni Elbrus (5.642 m). Noć je bila hladna i tiha, dosta planinara je krenulo ka vrhu, između ostalih i nas 25, jer su dvojica odustala zbog bolesti.
Izlazimo lagano do 5.000 m bez većih problema. Počinje da svanjava i vetar i hladnoća postaju sve jači. Meni je bilo jako hladno stopalima, jer zbog nešto sporijeg tempa nisam mogao da se zagrejem. Staza nas vodi prečenjem ulevo ka sedlu gde je duvao mnogo jak vetar koji je dostizao brzinu i do 100 km/h. Stizemo do sedla, gde se malo okrepljujemo hranom i toplim čajem. Tu se razdvajamo u manje grupe jer je neko išao brze a neko sporije. Krećemo odlučno ka vrhu uprkos vetru. Brat, ja i najstariji član ekpedicije išli smo zajedno do vrha, i izlazimo među prvima. Na vrhu je bio toliko jak vetar, da smo jedva strajali. Nekako smo izvadili zastave kako bi se slikali. Zadržavamo se bukvalno pet minuta i krećemo na dole. Bio je to neopisiv osećaj na krovu Evrope. Malo brzim tempom silazimo na dole, i nakon 15 km pesačenja stižemo do kontejnera za spavanje.
Izutra sam osećao malu prehladu, ali srećom nisam imao ozbiljnijih problema. Neki članovi su imali manje opekotine od Sunca, manje prehlade ali sve je to bilo nebitno i svi smo bili presrećni zbog uspeha. Krećemo na dole, Žičara je bila u kvaru pa smo imali duže pešačenje. Stižemo u Terskol, i spavamo u istom hotelu.
Došao je dan i da se vratimo kući, čekao nas je dug put. Opet smo čekali na rusko-grizijskoj granici desetak sati. Ali se kasnije ispostavilo da smo imali sreće sto su nas Rusi zadržali, jer smo izbegli incident u Istanbulu gde je nastradalo dosta ljudi, a mi smo trebali da spavamo u tom velikom gradu. Zbog toga odlučujemo da spavamo u Bugarskoj. Putovali smo 31 sat kroz Tursku jer je bila velika gužva na putevima zbog tih nereda.
Posle noćenja u manjem gradu u Bugarskoj, preko Sofije, krećemo ka Beogradu. Brat i ja izlazimo na autoputu i odlazimo preko Kraljeva za Čačak. Bilo je ovo naporno putovanje, gde smo prešli ukupno oko 7.000 km, ali je vredelo jer je san ostvaren, a i usput smo doživeli razna iskustva i avanture. Ekipa je bila složna i jedinstvena od početka do kraja i zbog toga smo i uspeli.
Zahvaljujem se Milanki Arsić, na sjajnom vođenju, kao i članovima svog kluba koji su nam pomogli da odemo na ovu ekspediciju i, naravno, sponzorima bez kojih ovako nešto nikad ne bi ostvarili: UTP Morava Čačak, PS FASHION, Elit Inox, Atenic Comerce, Cafe Zlatna lopta Beograd, Metalac Inženjering, i svim prijateljima a posebno Jovani Milanko.
„Armadillo”
alpinistički pripravnik
Milan Makojević
Foto: Aleksandar Mijatović, Milan Makojević