S trčavih 3.970 metara, Eiger čak nije najviši vrh Bernskih alpa. To je Finsteraarhorn, ali i njegovih 4.274 m, svrstava ga tek na deveto mesto u masivu. Ova stena uzdiže se iz pitomog Grindelwalda, sela u zelenoj dolini, s kravicama na livadama i cvećem na prozorima… Ona izranja upravo iz one idile na koju prvo pomislite kada kažete Švajcarska. Kroz ovu planinu prolazi tunel s prugom koja se završava u Jungfraujochu, a u samom podnožju Eigera, na 3.454 mnv, nalaze se dve podzemne železničke stanice, s izlazima na samu liticu. To je ujedno i najviše pozicionirana železnička stanica u Evropi. OK, to jeste atrakcija, posebno ako se uzme u obzir da je pruga puštena u promet još daleke 1912. godine. Budući da su Švajcarci izmislili „železnički turizam” i spojili ga s potrebom bogatih Engleza da komotno putuju egzotičnim evropskim zabitima, ne čudi što je pre ravno 100 godina pod samim Eigerom podignut i luksuzni hotel. Tako su bogati putnici s terase hotela mogli da uživaju u pogledu na severnu stranu padine koja je bila, kako će se to kasnije ispostaviti – poslednji izazov Evrope.
„Severno lice” planine
Ako vas nisu očarala švajcarska sela ili inženjerska dostignuća, Eiger ima još jedan adut. To je on sam, njegovo „severno lice” s 1.800 m čiste vertikalne stene. Eigerwand, ili kako ga još zovu, Nordwand i North Face, jedan je od tri velike severne strane Alpa (druge dve su Matterhorn i Grandes Jorasses). I sam pogled na njega uliva strahopoštovanje… Iako se ovaj gorostas ogleda u pitomoj dolini, upravo Eiger, oslonjen na stare lednike, predstavljao je smrtonosnu zamku i postao je grobnicom mnogih snova, ali i nesrećnih planinara. Naime, tokom zimskih meseci na izbočinama vertikala hvata se sneg, obrazujući ledene strehe. One upijaju sipar koji nastaje erozijom, što stvara kritičnu mešavinu pogodnu za lavine. Često se, a posebno u kasnim popodnevnim časovima, kada sunce obasjava delove vertikale, mogu videti sporadični odroni sipara, ali i strašne lavine preko cele vertikale koji čiste sve pred sobom. S druge strane, ova planina predstavlja prirodnu branu za vetrove koji nose niske, teške oblake. To znači da se vremenske prilike mogu začas promeniti i vedar letnji dan, idealan za penjanje, može da se pretvori u horor – ledeni inferno, kada su ljudi na steni prepušteni sami sebi i milosti planine. Eiger, međutim, nije ostao neosvojen, jer se do vrha može stići iz više pravaca. Još je daleke 1858. godine, Charles Barrington s vodičima Christianom Almerom i Peterom Bohrenom, prošetao je zapadnom stranom i bez većih problema stigao do vrha. Međutim, upravo ova njegova severna, prskosna strana, godinama ostala nedostižna za alpiniste.
Prvi pravi „reality show”
Da „poslednji izazov Starog kontinenta” nije bio mačji kašalj govori i podatak da je prvi ozbiljan uspon izveden tek 1935. godine. Treba imati na umu da je to vreme uzdizanja onog bednog mazala, koji je u istoriji ostao upamćen kao kancelar Nemačke i potonji neopevani zločinac. Elem, budući da je rat bio još daleko, trebalo je ujediniti nemačku naciju oko nekakvog projekta, a osvajanje Eigera nekako se nametnulo samo po sebi: em je u Evropi, em je njegovo osvajanje dobra reklama za „Übermensch” naciju koja je bila u povoju. Dvojica mladih bavarskih alpinista, Karl Mehringer i Max Sedlmeyer, bili su kao poručeni za taj zadatak, tim pre što su godinu dana ranije njihovi zemljaci iz Drezdena, Willy Beck, Kurt Löwinger i Georg Löwinger odustali nakon dosegnutih 2.900 metara. Marljivi Bavarci su uradili domaći zadatak, proučili vertikalu, pratili vremenske prilike i najzad odabrali pravi trenutak. Prvog dana dosegnuli su nivo železničke stanice i tu postavili prvi bivak. Idućeg dana sporo su napredovali, pa su tek trećeg dana ušli u vertikalnu smer. Međutim, te noći sreća ih je napustila. Zahuktala se snežna oluja i planinom su počeli da se prolamaju zloslutni zvuci lavina. Publika, koja je durbinima s balkona hotela pratila njihovo kretanje, strepela je za njihove živote, ali nije mogla da ih vidi budući da je i idućeg dana planina bila skrivena gustom maglom. Dva dana kasnije, oblaci su se razišli i ljudi s terase su ih na trenutak ugledali kako podižu svoj peti bivak visoko na vertikali. Tada su poslednji put viđeni živi, jer ih je ubrzo od očiju posmatrača sakrila magla i oblaci. Kada se Eiger sledeći put otvorio, Nordwand je bio potpuno zaleđen – očišćen olujom i lavinama. Nesrećne alpiniste smrt je pronašla na 3.300 m. Smrzli su se u malom udubljenju na steni, gde su pokušali da pronađu zavetrinu i spas od lavine. Danas je to mesto poznato pod nazivom „Bivak smrti”.
Te sitne, ključne stvari
Koje je pravo značenje izreke da „nesreća nikada ne ide sama”? To da će, nakon prvog malera uslediti još pokoji, ili da do velike nesreće dovode one dosadne, zanemarljive sitnice? Kada su krenuli na Eiger, Bavarci Andreas Hinterstoisser i Toni Kurz nisu imali takvih misli. Imali su tek dvadeset dve – tri godine, gomilu popetih smeri iza sebe i vreću trikova za „tvrdoglavog Švajcarca”. A te, 1936. godine, Eiger je već odneo nekoliko života… Ove dečake ništa nije moglo da zaustavi! Oni su i u samu potragu za ulazom krenuli snažno i odvažno, pretičući Willyja Angerera i Edija Rainera, koji su nekoliko sati ranije pošli da istraže istu smer. Par dana kasnije, 17. jula, ova četvorica krenuće samouvereno novim putem koji ima jednu neizvesnu glatku kosinu. Cilj im je bio da ovu kosinu, kao vrsni penjač, Hinterstoisser pređe prvi i osigura prelazak drugih članova ekipe. On je to i učinio po principu klatna i uspostavio vezu fiksnim užetom. Ovaj desetak metara dug koridor ostaće poznat kao „Hinterstoisserova traverza”. Kada su je svi prešli, povukli su uže, računajući da će im ono biti potrebno u idućim etapama uspona. Ispostavilo se da je to bila ključna greška, jer je ova, kao staklo glatka stena, bila prohodna samo u jednom smeru. Prvog dana penjali su neverovatnom brzinom i lakoćom. Upravo to je i bio plan, jer nisu želeli da rizikuju loše vreme. Međutim, litice iznad njih izložene popodnevnom suncu počele su da se tope i kiša kamenja zasula je penjače koji su prelazili prvo ledeno polje skoro na polovini uspona. Tada se nisu nosile kacige i Angerer je dobio kamen u glavu i leđa. Umesto da procene njegove povrede i pokušaju spuštanje, oni su tvrdoglavo nastavili dalje. Bila je to nova greška, koja je otežala dalje kretanje cele grupe.
Drugog dana vremenske prilike su se promenile. Oblaci su se spustili, ali to što su ostali zaklonjeni od pogleda publike bio je manji problem. Kako je povreda usporila Angerera, prelazak preko drugog ledenog polja trajao je mnogo duže. Sa ovog mesta oni već mogu da vide ispupčenje u steni – „Bivak smrti”, što znači da je greben bio gotovo na dohvat ruke. Međutim, oni predugo ostaju na eksponiranom delu i tako gube dragoceno vreme, a pred njima je još oko 900 metara vertikale. Podižu bivak na ledu, nedaleko od mesta na kojem su godinu dana ranije skončali njihovi sunarodnjaci. Idućeg jutra, posmatrači s terase hotela videli su nesvakidašnji prizor: dvojica su se spuštala, a dvojica alpinista velikom brzinom krenula su nagore. Naime, izgleda da su tek tada shvatili da Angerer više ne može da izdrži dalji uspon i pao je dogovor da Rainer počne da ga spušta, a da Hinterstoisser i Kurz krenu na vrh. Međutim, nakon par stotina metara Rainer ih zove u pomoć. Hladnoća i umor već su bili uzeli svoj danak i Angerer je u tako užasnom stanju da on više ne može sam da ga spusti preko 500 m visoke ledene vertikale. Bio je to ključan trenutak koji im je zapečatio sudbine. Padao je mrak, sakupljali su se olujni oblaci, a pred njima je bila treća noć na litici. Ono što im je sigurno donosilo nespokoj bilo je 900 metara spusta i prelazak preko traverze. Četvrtog dana, planina je bila prekrivena gustim oblacima i maglom. Temperatura se spustila i pred zoru čitava severna strana bila je zaleđena. Prelazak preko ledenog polja bio je jako spor, a kada su se najzad spustili 200 metara niže, pred njima se ukazala gola vertikala – „Hinterstoisserova traverza” preko koje se nije moglo. Hinterstoisser je duže od četiri sata uzalud pokušavao da je pređe, ali na kraju je morao da odustane. Ubrzo, oluja se svom silinom obrušila na Nordwand. Bližila se strašna noć i njima je ostala je samo jedna opcija – abzajl u ponor i nada da će uspeti da se dokopaju ulaza u železničku stanicu. Spuštali su se sporo, noseći povređenog čoveka. Vidljivost je bila minimalna, natopljeni konopci preteški, a hladnoća ih je grizla je do kosti. Posmatrači iz doline nisu mogli da učine ništa za planinare. Oni čak nisu mogli ni da vide dramu koja se odvijala upravo na mestu koje je „otključalo” Eiger. Baš zbog toga, zabrinuti železničari su izvirili kroz ispust tunela, pokušavajući da utvrde u kakvom su stanju penjači. Razmenili su nekoliko rečenica i to je promrzlim penjačima dalo novu nadu da će se spasti. Još samo par abzajla i biće u toplom vozu, pijuckajući čaj…
Ostavi ironiju za kraj
Na oko 60 visinskih metara od horizontalne snežne niše na čijem je kraju sigurni železnički tunel, Hinterstoisser se spremao za finalni spust. Ali Eiger je imao još jedno iznenađenje za kraj. Urlik lavine koja je krenula 600 metara iznad njih, prolomila se celom dolinom. Hinterstoisser je imao tu nesreću da ga nalet snega i kamenja doslovce odnese s naveze, dok preostala trojica ostaju da vise nad bezdanom na jednom užetu. Angerer je na dnu konopca i usled udara glavom i telom u stenu verovatno odmah umire. Rainer, koji je povučen nagore i sada nosi težinu sve trojice, lagano se guši u smrtonosnom zagrljaju konopca. Kurz bespomoćno visi između njih, doziva ih, ali ubrzo shvata da mu prijatelji više nisu živi i da je ostao sasvim sam… Nekoliko sati kasnije, železničani i planinari koji su krenuli u spasavanje izlaze na eksponiranu stranu i ostaju zatečeni užasnim prizorom. Uspevaju da dozovu Kurza, ali ne mogu da mu pomognu. Pada noć, a da bi došli do njega, treba da pređu još 200 dužinskih metara. I tada on bi bio na oko 45 metara iznad njih. Do Kurtza ih vodi 20 cm širok ledom okovan koridor, a sa njihove leve strane su strme litice i rizikuju da ih olujni vetar odnese. Pokušavaju da ga ohrabre, govoreći mu da će u zoru doći po njega, ali Kurtzu to jako malo znači. Posle četiri dana u planini, suviše je umoran i promrzao. Da zlo bude gore, izgubio je rukavicu i šaka počinje da mu se koči od hladnoće. Dok ih Kurz preklinje da pokušaju spasavanje, oni moraju da se povuku, znajući da su jako male šanse da će ga idućeg jutra zateći živog. U zoru petog dana ceo zid severne strane bio je potpuno zaleđen. S prvom svetlošću spasioci su krenuli na Nordwand i čim su izašli iz železničkog ispusta počeli su da dozivaju Kurtza. Začudo, još uvek je bio živ. Prekriven s nekoliko centimetara leda, promrzao, ali živ! Šaka mu je bila zaleđena, a telo je jedva micao. Morali su da smisle način da ga spuste, jer uspon uz vertikalu do njega nije bio moguć. Jedina opcija za uspostavljanje veze sa spasiocima bila je da Kurtz odseče deo konopca na kojem visi Angerer, da se zatim popne do Rainera, pa da i njega oslobodi, a zatim da trostruki konop rasplete i spusti ga do spasilaca. Ovo je zvučao kao jednostavan plan, ali njemu, gladnom, umornom i teško pokretnom, trebalo je više od pet sati. Kada je najzad spustio jedan kraj raspletenog konopca do spasilaca, oni su za njega zakačili novo uže. Kako je Kurzu trebalo najmanje 50 metara, a oni su imali konopac od samo 30, običnim čvorom zavezali su još jedno od tridesetometarsko uže.
Izgledalo je da će ova priča na kraju ipak imati srećan kraj bar za jednog mladog Bavarca. Trebalo je samo da se spusti do njihovog nivoa i oni bi ga dugačkim štapom privukli na liticu. Nažalost, ono što je izgledalo kao dobra ideja, postalo je smrtonosna zamka za njega. Kurz je uspeo da povuče konopac, da se veže i započne abzajl… A onda se njegov karabiner zaglavio na čvoru… Trebao je da prebaci osiguranje i karabiner preko čvora, ali kako mu je jedna ruka bila zaleđena, on to nije mogao. Pokušavao je duže od sata, a onda je, shvativši bezizlaznost situacije, svojim spasiocima mirno rekao: „Ne mogu više…” i predao se. Njegovo opušteno telo klatilo se nad ponorom… Planinari i železničari, koji su bili desetak metara ispod njega, pokušavali su da ga podstaknu na još jedan, poslednji napor, ali ubrzo su shvatili da on više nije živ. Sve ovo posmatrali su ljudi s terase hotela.
Ipak Nemci
Beživotno Kurtzovo telo s konopca su skinuli nemački alpinisti, koji su nekoliko dana ranije iz Nemačke bili krenuli u akciju spasavanja. Oni su takođe pronašli i tela drugih nastradalih članova tima i vratili ih u domovinu. Švajcarska vlada je nakon tri dana žalosti zabranila uspon na Nordwand. Ipak, četiri meseca kasnije, pod pritiskom Nemačke, ova zabrana je ukinuta. Nakon još jedog nemačkog neuspešnog pokušaja 1937. godine, koji je srećom okončan bez žrtava, severna strana Eigera osvojena je 24. jula 1938. godine. Nemačko – austrijski tim činili su Anderl Heckmair, Ludwig Vörg, Heinrich Harrer i Fritz Kasparek. Išli su preko Hinterstoisserove traverze i šibani snežnom olujom ipak stgli do grebena i vrha. Drugi svetski rat skrenuo je pažnju s Eigera, koji će ponovo postati popularan tokom pedesetih, a posebno tokom šašavih šezdesetih godina prošlog veka. Penjane su nove smeri i postavljani novi, neverovatni rekordi. Ostaće upamćeni Toni Kinshofer, Anderl Mannhardt, Walter Almberger i Toni Hiebeler i njihov prvi zimski uspon od 6. do 12. marta 1961. godine, Michel Darbellay u neverovatnom soliranju od 18 sati (2. i 3. avgust 1963. godine), Nemica Daisy Voog, koja penje od 1. do 3. septembra 1964. i postaje prva žena koja je do vrha stigla preko sevene strane… Trenutni brzinski rekord drži Švajcarac Daniel Arnold koji je izveo solo uspon u trajanju od dva sata i 28 minuta. Rekord je postavljen 20. aprila 2011. godine, preko fiksne užadi na Hinterstoisserovoj traverzi. Poslednji izazov Evrope je osvojen na mnoge načine, ali on i dalje privlači alpiniste i penjače iz celog sveta. Možda nema visinu kao drugi atraktivni vrhovi Alpa, ali njegova pojava pleni… A tek priča…
Tekst: Zoran Kalinić, foto: Dreamstime, SXC