…kako smo se bavili sportom koji nestaje, penjali „italijanske sladolede”, hodali preko gora u potrazi za kraljevstvom plavog leda i bili spasioci na plaži…
„Ice Climbing”
„Ledno penjanje?… Pa, samo da znaš, to je sport koji nestaje.” Ovakav ili sličan komentar dalo mi je više puta nekoliko vrhunskih lednih penjača sa različitih krajeva sveta. Klima se menja – led i sneg nisu više ono što su nekad bili. Sve je teže naći ono što se zove „blue ice” ili plavi led, najlepši i najbolji led za penjanje, san svakog penjača.
Zbog njega se mora sve dalje putovati i sve severnije i više tražiti, a i kad stignete do takozvanog plavog leda shvatite da će vam u smeru trebati kabanica ili kišobran.
I tako, stojimo pred smerom i odmeravamo.
„Džej, a misliš li ti da će ovo da drži?”, pitam.
„What a crappy ice!”, odgovara Džej. „Kad pomislim, koliko se samo novca potroši na put, avione, opremu, smeštaj, koliko se samo mora lomatati po planinini da se pristupi smeru i kad se uzme koliko smo sati penjali po dobrom ledu, ovo ispadne najskuplji sport na svetu. Pa ja sam jedrio oko sveta i to nije toliko koštalo. Jedan sat lednog penjanja danas košta više nego jedan sat ma kog drugog sporta!”, nastavlja Džej.
„Idem sad ja… CLIMBING!”, viče.
„ON BELAY!”, odgovaram i dok penje čujem ga kako govori:
„Crappy ice… Crappy ice! What a f***ing crapp!”.
Moj partner u ovoj lednoj avanturi ponovo je Džej (John Jay Jackson), iskusan ledni penjač. Popeo je mnoge vrhove na raznim kontinentima, bio na mnogim ekspedicijama, hodao po pustinjama i polarnim kapama, jedrio oko sveta i ono najinteresantnije – penje isključivo solo. Ako mene pitate, takozvani solo penjači, ma koliko bili dobri i izuzetni, nisu nužno i prijatni partneri u divljini. Navikao da bude sam, a pri tome i neko ko je bio sam u mnogim teškim situacijama i za dlaku preživeo razne opanosti, Džej je pravi general iz američkog vojnog kampa. Reči poput: „ne mogu… hladno mi je… umorna sam… boli me ovo… boli me ono…”, nemojte nikad da izgovorite u njegovom prisustvu ako vam je život mio.
Italijanski Sladoled
„Jasmina, idemo u Kone! Biće nam odlično, bolje nego u Norveškoj”, rekao je Džej u jednom razgovoru.
„Kone, gde je to?” Gledam na Google. „Ne kaže se Kone nego Konje… KONJE!”
„Da, da, pa tako sam i rekao… Kone!”, kaže Džej.
Konje ili Cogne, tačnije Val de Cogne u Italiji je po mnogima posle Norveške najbolje mesto za ledno penjanje u Evropi. Ako bi u jednoj rečenici trebala opisati Konje, onda bi to bilo: Konje su prava ledna verzija Kalimnosa (Kalomnos, ostrvou Grčkoj spada u pet najboljih „Rock Clibing” mesta na planeti). Alpsko mestašce sa lepom arhitekturom u kome je sve u znaku penjanja po ledu, penjački kafei, prodavnice opreme, kursevi, informacije o stanju leda, vremenska prognoza, vodiči, putokazi ka smerovima i mnogo penjača iz celog sveta, naročito vikendom. Skoro dve stotine smerova (zaleđenih vodopada) gde su sektori Valnontey sa 53 smera i Lilaz sa 89 smerova najposećeniji.
Posebno popularni su smerovi Cascade du Lilaz WI3 blizu parkiralista odličan smer za početnike, Lillaz Gully WI4 tipičan kaskadni smer, Tuborg WI4+ ove zime prvi rastežaj je bio 5 čak i 5+, Acheronte WI3 od 400 m, Lau Bij WI5+… Mnogi smerovi imaju izboltovana sidrišta sa lancima, sa mnogih smerova morate abseilovati, a sa nekih postoje planinarske staze koje vas vode sa vrha dole. Postoje i prilično dugi smerovi, u nekima se ređaju kaskada posle kaskade i tome nema kraja. Tako smo jednom ceo dan penjali jedan smer, sunce zalazi, a ima još… posle smo se po mraku spuštali.
Pripremite se i na priličmo dug pristup, a naročito se pripremite da ono što vidite u vodiču nije ono što nađete u stvarnosti. Do dobrog leda trebalo je pešačiti sve više i sve dublje u planinu, jer sve što je niže i bliže je bilo ili prepuno ljudi ili nepenjivo ili smera nije uopšte bilo, naročito ako je na južnoj strani planine.
Timski rad, terminologija i Balkan Boy
Kada je ledna sezona Konje vrvi od penjača. Svi oni se mogu razvrstati u sledeća tri tima:
1. Climbing Maniacs – penju po svakom vremenu i svakom ledu, loš led samo znači da ako vodite ne zavrćete klinove. Što da gubite vreme, i tako vas neće držati ako padnete;
2. Dream Team – ukoliko led nije dobar ili je vreme loše članovi ovog tima dan provode u krevetima, vrećama i sličnim „horizontalnim smerovima”;
3. Spa Team – penjači iz ovog tima mnogo vole bazene, termalne vode, đakuzije, spa i slične sektore, a među omiljenim smerovima je smer „penjanje na sto za masažu”.
Težina svih gore navedenih smerova se, kao što je poznato, meri brojem piva koje posle popetog smera treba popiti, tako da se članovi svih gore navedenih timova uveče obavezno nalaze u nekom od popularnih penjačkih barova i kafea.
Džej je pripadao timu br. 1, a ja sam sanjala da budem član tima broj 2 ili 3. Inače, pošto je Džej vodio sve teške ili opasne smerove, ja sam bila zadužena za opremu, a naročito za pakovanje hrane. Dogovor je bio da se nosi samo jedan ranac. Džej, kao „super zvezda”, uživa sve privilegije. Ne sme da se umara pošto vodi, a to znači da bi ste obično videli kako uzbrdo hoda muškarac koji zvužduće sa rukama u džepovima, dok nekih 50 metara iza njega „hoda ranac” sa okačenim užetom od 80 m, dve kacige, dva para bajli, dva para dereza i kojekakvimn tiganjima i loncima, ispod koga se spotiče par nogu.
Lonci i tiganji vam služe da negde između šestog i sedmog cuga na polici širine 35 cm, po vetru ili vejavici u jetboil-u kuvate supice, čajeve i pečete kajgane. Ako niste znali, vrećice za magnezijum u lednom penjanju služe za nošenje jaja. Ako penjete sa Džejom, sve od opreme se može zaboraviti ali jedno morate imati u rancu, a to je konzerva piva koju mu kao drugi penjač nosite na svojim leđima sve do kraja smera, kada se pomenuta konzerva otvori. E, ja sam jednom zaboravila da ponesem pivo, a baš smo penjali težak smer. Šta je bilo i kako je bilo kad sam stigla do vrha smera i rekla da piva nema? E, o tome ne bi govorila…
Ja sam penjanje prvo učila u inostranstvu i tamo su me naučili svu terminologiju i komunikaciju na engleskom. Međutim, Džej ima svoju ličnu terimnologiju, pa smo zbog toga prvih dana imali problema sa komunikacijom. Džej takođe ima i svoje nazive za opremu, tako na primer on onaj najduži ledni klin za pravljenje sidrišta zove „Balkan Boy”.
Kupanje i pecanje
Jedno jutro, dok stojimo na početku smera i spremamo se da krenemo, prilazi nam stariji muškarac i sa njim devojka i mladić. Iz razgovora saznajemo da je stariji muškarac instruktor penjanja iz Šamonija i da su dvoje mladih klijenti iz Švajcarske koji su na kursu lednog penjanja. Kaže, on bi penjao sa njima odmah iza nas, i dok Džej priča sa njim ja odjednom čujem nekakav prasak i vrisak. Okerem glavu i vidim na dva metra od nas rupu u snegu, u rupi voda, a iz vode viri samo glava devojke. Džej i instruktor su je jedva izvukli iz vode, uspeli su da to urade za kratko vreme i ona je ubrzo stojala sva mokra na snegu na temperaturi ispod nule. Onda smo krenuli onako mokru da je skidamo i da proveravamo šta je suvo, a šta mokro, sve vreme njen momak je stajao u šoku i nije se ni pomerio.
„Gde su mi bajle?”, odjednom pita instruktor.
Pogledamo u onu rupu, a na dnu od bar tri metra dubine leže bajle od 400 evra. Džej je uspeo koristeći štapove, slinge i naše bajle da ih nekako izvuče sa dna. Eto, neko se okupao, a neki su i pecali i sve se dobro završilo.
Kada penjete zaleđene vodopade voda je svugde oko vas i ispod vas. Često snežni platoi na kojima stojite, osiguravate, pravite sidrišta nisu ništa drugo nego zaleđena jezera. Kako smo posle čuli, tokom proteklih godina, mnogi penjači su tragično nastradali upadajući u vodu. Led često ima proreze, mnogi slapovi su u obliku „karfiola” peređanih jedan na drugi kroz koje teče voda i najveća opasnost je ako prilikom pada skilznete pod led u tu vodu, a kako je temperatura vode tek iznad nule vreme za spasavanje je jako kratko.
Nažalost, ovo nije bila i jednina nezgoda. Samo što smo stigli, prvih dana našeg penjanja, jedan penjač je poginuo na jednom od najpopularnijih smerova težine samo WI3. Pošto su dnevne i noćne temperature oscilirale, nikada niste znali kakav ćete led naći. Mi smo neke smerove penjali i po tri puta i svaki put je bio drugačiji led, a desilo se i da jedan smer koji smo penjali na početku posle deset dana nije više postojao.
Snežna kraljica i svet koji nestaje
Postoji ona stara bajka o Sneznoj kraljici i njenom Kraljevstvu plavog leda. Čarobno lepa ona leti nebom u srebrnim sankama i svojim dahom sve pretvara u led. Danas Snežne Kraljice ne postoje, a ova bajka mogla bi početi rečima: „Nakad davno, postojao je jedan svet i u tom svetu plavi led, a negde u dolini Konje najlepši Đelati Italijani…”.
Tekst i foto: Jasmina Tekić