• Пет. нов 22nd, 2024

Moja planeta - magazin za aktivni život

Iran! Zemlja o kojoj se malo priča. I u koju se još ređe ide… Zemlja sa više od 80 miliona stanovnika i površinom od 1,650.000 km2. Zemlja sa više od 50 vrhova visine preko 4.000 m.

Za one koji teže velikim visinama jedna od „obaveznih” stavki je Damavand, koji je, sa svojih 5.671 m, visine najviši vrh Irana.

Nas 20 je krenulo na ekspediciju sa beogradskog aerodroma „Nikola Tesla”. Leteli smo kompanijom „Turkish Airlines” od Beograda preko Istambula do Teherana. Pauza između letova je bila dva sata.

Po dolasku u Teheran smestili smo se u hotel i imali slobodno popodne. Sutradan smo autobusom otišli do obližnjeg skijališta Točal radi aklimatizacije, gde smo gondolom izašli do Stanice 7 na 3.850 m, a onda smo peške obišli oba vrha na 4.100 m. Popodne smo se vratili u hotel i imali slobodno vreme za razgledanje Teherana.

Narednog dana, posle vožnje od skoro tri sata, stigli smo u Reine, poslednje stalno naseljeno mesto u podnožju Damavanda. Tu se nalazi kancelarija Planinarskog saveza Irana. Ljubazni domaćini su nas ponudili čajem, dok smo čekali da nam, uz taksu od 50 USD, izdaju dozvole za uspon.

Odatle smo se vozili autobusom još 20-tak minuta, a onda smo prešli u modifikovane kamionete kojima smo se, po nasutom putu, dovezli do kampa Gusfan Sar (3.040 m). Naš novi prijatelj, Masud, koga smo upoznali u Reineu, ponudio nam je smeštaj u njegovim kontejnerima i šatorima. Sve je ovde prilično skromno i zapušteno. Masud je planinarski vodič i ponudio nam je svoje usluge za „small money” od 200 USD po danu da nas, sledeća tri dana, vodi do vrha i nazad. Zahvalio sam mu se na toj ponudi. Usledilo je cenkanje oko mula koje bi trebalo sutra da ponesu naše stvari do kampa Bargah. Iranci su dobri trgovci i sve se svodi na cenkanje. Planinski kurs se, naravno, razlikuje od gradskog. Na 3.000 m evro i dolar su jednaki! Ali, tu smo – gde smo, nemamo baš nekog izbora. Ženski deo grupe se smestio u jedan kontejner izdignut od zemlje, dok su muškarci dobili šatore nalik starim vojničkim.

Ujutro je počela da pada jaka kiša, pa sam polazak ka domu Bargah Sevom (4.250 m) pomerio za deset sati. Masud je spremio doručak i kafu za „small money” (2,5 USD). Spakovali smo torbe za mule i krenuli. Hodali smo polako. Staza je dobro vidljiva i nije bilo nikakvih problema. Prijatno smo se iznenadili kada smo, nakon pet sati hoda, ugledali dom, jer je upravo počeo da pada sitan sneg. Novi dom je prilično veliki. Ima mesta za oko 150 planinara. Kuhinja radi i može se naručiti kafa i supa, a ima i nekih grickalica. Naše torbe su već bile stigle i čekale su nas ispred doma. Mi smo dobili krevete na galeriji velike spavaonice.

Sledeći dan smo iskoristili za dodatnu aklimatizaciju. Lagano smo otišli do visine od 4.600 m i tu proveli dva sata. Ukupno nam je za uspon i silazak trebalo tri sata. Vreme je bilo loše. Padao je sneg kao stiropor. Popodne je bilo oblačno sa grmljavinom. Boži nije bilo dobro i ostao je u domu da se odmori. On je krupan i treba mu puno energije, a juče nije baš dovoljno jeo. Poznato je da se na visini gubi apetit. Dule i Zoki su ga ubedili da na silu nešto pojede. Ponovo se potvrilo pravilo da na planini (pogotovo na većim visinama) treba jesti i kad nisi gladan i piti i kad nisi žedan. Ovde već moramo piti najmanje četiri litra tečnosi na dan.

Prognoza nije sjajna. Cele nedelje je bilo lepo vreme, ali sada se pokvarilo. Iz razgovora sa jednom devojkom iz kuhinje, koja je takođe planinarski vodič, saznajem da će noć biti vedra, ali da se posle 12 h očekuje velika oblačnost sa snegom i mogućom grmljavinom na vrhu. To je nešto što moramo da izbegnemo! Zato sam odlučio da krenemo na uspon u tri sata, iako je uobičajeno vreme polaska oko pet – pola šest. Velika smo grupa i ići ćemo sporije nego ostali.

Božo, kome ni juče nije bilo dobro, odustao je od uspona. Nije uspeo da se oporavi i savest mu je nalagala da odustane, kako ne bi kočio grupu. Odluka za poštovanje. Iako je prešao dalek put, i imao veliku želju da stigne do vrha, znao je da neće imati snage za osam-devet sati hodanja do gore i četiri-pet sati nazad. Rekao sam mu da se naspava i kad se dobro odmori krene nazad ka Gusfan Saru sa mulama koje će doći po naše torbe.

Već 15-tak minuta po polasku, i Sonja je morala da se vrati, jer se nije osećala dobro. Za svaki slučaj, poslao sam je nazad sa Borisom, koji je pripadnik hrvatske Gorske službe spašavanja. Ostali su polako krenuli dalje, a Boris nas je sustigao nakon pola sata. Nekoliko manjih grupa nas je prošlo, ali mi nismo žurili. Neka njih…

Noć je bila vedra i hladna. Temperatura je bila -14 stepeni C, što je za Damavand prilično hladno. Na našu nesreću, zadeslio nas je najlošije vreme u sezoni! Pred jutro su se navukli oblaci i vidljivost je bila dosta smanjena, tako da sam nekoliko puta morao da proveravam GPS da li smo na dobrom putu.

Bilo je već svanulo kad se Hasna požalila da se ne oseća dobro. Znao sam da će i ona morati da se vrati. Onda sam napravio selekciju onih koji mogu da idu na vrh i onih koji, nažalost, moraju da se vrate. U ovakvim okolnostima, kada planina nije baš srećna što smo tu, veoma je važno proceniti ko može, a ko ne, da nastavi. Jer, nije cilj samo popeti neki vrh. Treba imati snage i za povratak. Po pravilu, većina nezgoda na planini se dešava upravo na povratku. To je i razumljivo, obzirom da na usponu svi još imaju snage, volje i adrenalina, koji nas pogoni da uspemo u svojoj nameri. Dolaskom na vrh, euforija nakon dostignutog cilja, potrošena energija i vreme koje se kvari uzimaju danak i koncentracija drastično opada. A tada se dešavaju greške…

Nas 11 je nastavilo. Iznad 5.000 m je počeo da duva vetar, što je dodatno otržalo uspon. Na oko 5.400 m počeli smo da osećamo sumporna isparenja. Na trenutke je bilo skoro nemoguće disati. Imali smo čudan osećaj, kao da nam neko provlači šmirglu kroz pluća. Oblaci su postali gušći i vidljivost je dodatno smanjena. Išli smo sporije da se ne bismo razdvajali. Najgore bi bilo da neko zaluta u magli. Na vrh smo izašli u 11 sati. Vetar je duvao brzinom od oko 35-40 km/h.

Na vrhu su bili: Aleksandar Rašin (Srbija), vođa ekspedicije, Bilјana Obradović (Srbija), Radosav Čvorović (Srbija), Dragoslav Gogić (Srbija), Jovica Praskalo (Srbija), Vladimir Đorđević (Srbija), Zoran Đorđević (Srbija), Želјka Pugelnik (Hrvatska), Boris Lovrić (Hrvatska), Daliborka Strika (Bosna i Hercegovina) i Lejla Plјevlјak Rešidagić (Bosna i Hercegovina).

Na malom platou bilo je još nekoliko planinara iz Irana i neki stranci. Svi smo zajedno proslavili uspešan dolazak na vrh. Vrhovi planina su mesta gde granice prestaju da postoje. Nije važno ko odakle dolazi. Svi smo jedno! Planinari koji su uspeli da ostvare svoj cilj. I nije važno ako i ne znamo šta nam je neko rekao. Svi se odlično razumemo! Smeh je univerzalni jezik.

Posle kraćeg zadržavanja, krenuli smo nazad. U dom smo stigli oko 15 h. Napravili smo pauzu za ručak i krenuli nizbrdo ka Gusfan Saru, gde su nas čekale stvari i isti oni kamioneti, kojim smo se spustili do mesta gde smo sačekali autobus kojim smo se vratili u Teheran. U hotel smo stigli oko 23 h. Veoma dugačak, težak i radostan dan!

Ranim jutarnjim letom smo iz Teherana otišli u Isfahan, gde smo proveli dva dana obilazeći kulturno-istorijske spomenike.

Aleksandar Rašin EST

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *