Biciklistička ekspedicija „Anapurna 2014”, upešno je završena pre nešto više od mesec i po dana, kada su se njeni učesnici, Boris Gengo, Nenad Mojsilović, Uroš Kojić i Branislav Stameski vratili sa tronedeljne avanture na Nepalu i prelaska čuvene svetske trase „Anapurna trek” na svojim dvotočkašima. .
Cilj tima koji je krenuo iz Beograda bio je da pre svega upoznaju Nepal, kao jednu izuzetno posebnu daleku zemlju, da osete kulturu, veru i običajei Istoka, ali i da dožive Himalaje, venac najviših planina na svetu, koji mame sve ljubitelje prirode, sporta i avanture.
Odmah po dolasku u Katmandu, uvideli smo koliko je ovo mesto različito od svega do sada što smo posetili, a opet aposlutno jedinstveno i očaravajuće. Prometne ulice, totalni haos, beda, isprepletena budistička i hinduistička religija, žurba ali i aposlutna mirnoća stanovništva. Tokom prvih nekoliko dana po dolasku, boravili smo u jednom skormnom hotelu nedaleko od strogog centra grada, a vreme smo, pored priprema za polazak na turu, proveli obilazeći najpoznatije i one manje poznate znamenitosti grada, poput Durbar trga, nekadašnjeg centra grada, Hrama majmuna, Budine stupe, lokane pijace i svega onoga što smo mogli da otkrijemo i sami šetajući se kroz prometne ulice. Ostatak vremena, posvetili smo nabavci potrebnih dokumenata za ulazak u Npark „Anapurna” koji se satojao od potrebnih dozvola (ANCAP i TIMS) i sređivanju bajkova koje smo otpakovali iz kutija u kojima smo ih transportovali u avionima. Mesto iz kojeg se kreće u vožnju za „Anapurna trek”, nalazi se na oko 170 km od Katmandua i zove se Besisahar. Do njega je moguće doći različitim prevozima u zavisnoti od želja za avanturom ali put svakako ne traje manje od pet sati jer su putevi užasno loši, puni krivina i ponekad čak u blokadi zbog čestih odrona.
Taj put svakako je nezaboravan, konstantan strah od sudaranja, ispadanja sa puta zbog manijaklane vožnje svih Nepalaca ali i neverovatna priroda i zelenilo koje smo mogli po prvi put da vidimo od odlaska iz jako zagađenog Katmandua. Sreća, radost i očekivanje neočekivanog zavladali su po dolasku u malo i mirno mesto Besisahar. Odmah smo se dali na sređivanje sve opreme, pripreme svega za put i vožnje koja nas je očekivala narednih dana. Tople stvari pakovali smo prve, a kabanice i stvari koje su nam bile potrebne za brzo vađenje na poslednje mesto u našim rančevima. Bajkovove smo podmazali, gume proverili i polako krenuli na put. Prva tri dana vozili smo u jednostavno neverovatnom ambijentu. Zelenilo, vodopadi, lokano stanovništvo, dosta penjanja, konstantnog off roada, pauze na lokalnim mestima i degustiranje lokanih specijaliteta na bazi pirinča. Stanovništvo ovde izuzetno oskudno živi, bave se poljoprivredom i stočarstvom, ali su veseli, totalno predusetljivi i nasmejani prema svima koji im se obrate i žele da sa njima da popričaju na tarzan egleskom koji mahom svi pokušavaju da govore. Četvrtog dana naše vožnje popeli smo se na visinu od blizu 3.500 mnv. Ambijent zelenila, zamenili su snežni vrhovi na visinama od preko šest i sedam hiljada metara, sunce je sijalo sve vreme tokom dana, a vožnja bila umerenija sa blagim penjanjima i mogućnošću za apsolutnim uživanjem u prirodi.
Tokom vožnji spavali smo u tipičnim lokanim smeštajima koji se nazivaju „guest house” i poprilično su skromni. Zanimljivo je da se tokom vožnje u pravcu ka vrhu, cena smeštaja smanjivala, a cena hrane poskupljivala. Deo sa hranom je i logičan jer je na vrhu potrebno da tu hranu neko donese na leđima, ali deo za smeštaj je totalno nejasan jer na vrhu spavanje košta svega jedan dolar, a kuće se prave na licu mesta od kamenja koje lokalci srede i drvene građe koju donesu uz pomoć mula.
Kada smo stigli u mesto Manang (poslednje mesto u okviru rute ka vrhu do kojeg može da se dođe nekim prevozom i mesto koje svi trekeri i biciklisti koriste za poslednju dopunu stvari o za odmor), iskoristili smo za aklimatizaciju i lagane šetnje uživajući u nestvarnim Himalajima i vrhovima koje smo odatle mogli da vidimo, a pogotovo Anapurna 2-3 i 4. Naredna tri dana, proveli smo u konstantnom penjanju ka poslednjem base kampu na visini od 4.500 mnv. Svakog dana, nakon vožnji bajkova, pešačili smo na više visine i opet se vraćali u mesta u kojima smo spavali kako bismo se što lakše navikil na promenu visniske razlike i predupredili nastajanje akutne visinske bolesti koji bi nam vrlo lako poremetila planove. Jutro kada smo krenuli na osvajanje najvišeg prelaza rute „Thorung La Pass” na 5.416 mnv bilo je izuzetno hladno i maglovito. Polazak je bio oko četiri sata izjutra, kako bismo do deset uspeli da se popenjemo, a opet sa druge strane, da oko osam sati uveče stignemo u mesto Jomsom ispod 3.000 mnv.
Već negde oko osam izujtra, granulo je sunce, pojavili su se veličanstveni vrhovi, a pass je bio tako blizu, ali izuzetno daleko jer se zbog razuđenog vazduha kilometar puta prelazio za jedan sat. Šta da kažemo za osećaj na vrhu sem da smo bili izuzetno ponosi na sve učinjeno i sve postignuto do tada. Vreme je bilo na našoj strani i mogli smo da uživamo u svakom trenutku i prostranstvima koja su se pružali ispred nas. Ostatak vožnje do našeg finalnog odredišta i mesta Beni, protekao je u konstantnom spuštanju. Izuetno naporan deo celog putovanja, sa mestima gde je duvao izuzetan čeoni vetar i na putevima koji su bili jedva prohodni zbog nabujalih voda. Uspeli smo da obiđemo sveta mesta, stare manastire i lokane birtije u kojima smo se hranili kao lokalci i trudili se da što više doživimo ovaj naš odlazak na dalek put. U mestu Totoapni, dan pred cilj, naša avantura kao da se završila ranije kada smo otišli u lokane tople izvore u kojima smo se kupali toplom vodom posle više od deset dana i u kojima je relaksacija posle svega prevezenog, ispešačenog i iznešenog bila apsolutna.
Povratak u Katmandu, obogatili smo sa posetom Pohkari, predivnom turističkom mestu koje je odisalo lepim kulturnim spomenicima, prelepim jezerom i oboncima planina i vrhova sa kojih smo se pre samo nekoliko dana i spustili. Ono što smo vratili sa ovog puta, jeste osećaj neke tuge zbog zamenjenih životnih vrednosti našeg područja i područja na kojem smo bili. Tamošnji narod i uprkos izuzetnoj nemaštini, oskudnom životu i generalnoj bedi živi srećno i zadovoljan je sa onime šta ima. Ljudi se druže, razgovaraju, gledaju u budućnost vedro i optimistično. Puni su energije koja se prenosi i na vas, a osmesi koje vam upućuju teraju vas da se opet vratite i budete deo te priče. Sa druge strane, iskustvo za koje smo bogatiji nema merilo ni po jednom kriterijumu. Lepote Himalaja, države Nepal i svega što smo videli zauvek će ostati deo nas i biće snaga za nove radne i životne pobede.
Detaljan pregled puta po danima možete pogledati na sajtu našeg sportskog udruženja „Na sve strane” www.nasvestrane.rs ili na linku: www.nasvestrane.rs/anapurna-2014
Tekst i foto: Nenad Mojsilović