Svesni koliko malo pažnje posvećujemo usponima u zimskim uslovima u Srbiji odlučili smo da kratak poslovni sastanak u Nišu iskoristimo za akciju na Suvoj planini. Imali smo samo jedan dan vremena tako da je logistika uspona morala biti isplanirana do tančina.
Ovoga puta sa nama je Katarina Manovski iz SPK Pentrax iz Kikinde sa kojim imamo odličnu saradnju u svim našim aktivnostima.
Popodne smo bili u autobusu za Niš, a napolju je bio potop. Gledamo jedna drugu bez reči, a plan uspona počinje da dobija prve dopune i izmene. Sastanak u Nišu, kratka večera sa prijateljima i odlazak u smeštaj. Petar pažljivo sluša šta smo pripremile i sugeriše da je palo dosta kiše i novog snega u planini. Zbog toga odustajemo od prvobitne zamisli da idemo u selo Kosmovac i da penjemo u steni Trema, već ćemo pokušati uspon u steni Sokolov kamen koja je visoka oko 200 metara i ima dosta mogućnosti za tzv. miks penjanje (kombinacija stene, leda i snega).
Tu noć počinje letnje računanje vremena tako da imamo sat manje za spavanje. Ustajanje u tri ujutru, doručak, čaj i u četiri sata smo već u kolima. Put do Sokolovog kamena vodi preko Jelašnice, Gornje Studene i planinarskog doma Bojanine Vode. Put je prohodan i nigde snega. Parkiramo kod planinarskog doma, uzimamo opremu i sa prvim svetlom krećemo. Magla je dosta gusta, ali uz pomoć informacija koje smo prikupili predhodnih dana, orjentišemo se bez problema.
Tek na nekadašnjoj ski stazi nailazimo na sneg, a što smo išli više sneg postaje sve dublji i videlo se da je dosta napadao predhodne noći. Magla se malo podigla i krećemo se naviše. Sneg iznenađujuće stabilan, smenjujemo se u prćenju, a onda smo ugledali kuloar nagiba oko 30-45% kojim smo krenuli prema delu stene koja nam je izgledala zanimljivo. Krećemo sa usponom i posle jednog rastežaja skrećemo udesno pod stenu. Pravimo štand na drvetu i krećemo u prvi rastežaj miksa. Petar polazi i posle prvog skoka težine M3 kosom rampom izlazi na nekoliko kratkih skokova gde alatke (cepin i bajla) nisu bili mnogo od pomoći. Stena je zaleđena, sneg ne drži alatke, ali je bilo mesta za dobra međuosiguranja u steni (čokovi) tako da smo jako brzo napredovali. Ključni detalj u smeru je na početku tećeg rastežaja i ocenili smo ga sa M4. Posle njega ide kosa rampa udesno i delovi sa zasneženim vertikalama i skokovima koji dalje nisu prelazili nagib 45% i težinu M3. Poslednji štand je bio na drvetu i nakon 40 metara izlazimo na greben.
Potpuno je mirno, vetra praktično nema, a magla je bila tako gusta da se videlo svega na par metara. Odustajemo od ideje spuštanja planinarskom stazom jer se praktično ništa ne vidi. Vraćamo se sopstvenim tragovima do mesta gde smo izašli na greben i počinjemo sa pripremom za abzajl. Spuštamo se sa štandova na drveću koje smo videli kad smo se penjali i slazimo u neposrednoj blizini ulaska u smer. Magle dole više takoreći nema i krećemo u otpenjavanje do blažeg terena. U 10.30 smo na parkingu, pakovanje, branje sremuša i odlazak u Jelašnicu na ručak.
U selu Čukljenik par minuta pre našeg dolaska pokrenulo se veliko klizište i jedva prolazimo kolima. Nakon ručka je sledio povratak za Beograd i dogovor da se ubuduće više posvetimo usponima tokom zime u ovom delu Srbije.
Tekst: Danijela Babović, foto: KES Armadilo