Baš kao da sam tu gore, na tom belom brdu, na tim snežnim stehama, ledenim strminama i iznad besprekornih glečerskih dubokih pukotina. Posmatajući vrhove severnog i južnog Haskarana, iz podnožja, baš tu sa puta koji nas vodi dalje… Sa puta koji je granica između Belih i Crnih Kordiljera posmatram, razmišljm i pokušavam da vidim rutu ili makar nekoga ko je tamo gore. Gore na planini, na čijem smo vrhu bili pre godinu dana. Prolazimo, vozimo se dalje… dalje ka nekom novom izazovu koji nas čeka..
Polazak ovog puta je bio više nego opušten… Nije bilo toliko tenzije i frke kao ranijih puta. Da li je samu stvar olakšala misao da idemo u isto mesto, planinski masiv, državu ili kontinent, tek već smo tu – krećemo na još jedan veliki put! Nekoliko sitnih stvari, kao i one mnogo bitnije, poslednjih dana pakovane su u Srbiji. Spremi za dug put, prema južnoj polulopti, velikom kontinentu Južne Amerike. Putujemo do velike, moćne, poznate nam države Peru. Što bi rekli, nisam se ni okrenuo od prošle ekspedicije na Huaskaran, kad već je došlo vreme da se krene na Alpamayo. „Najlepšu planinu na svetu” u anketi, sprovedenoj među penjačima i fotografima u julu 1966. godine, izabrao je nemački magazin „Alpinismus”. Da je stvarno tako, uverio sam se već prilikom skupljanja prvih informacija, slika i opisa uspona. Nisam ni sumnjao da taj naziv nosi tek tako! Leteli smo preko Engleske, Atlantika, Kube, zatim slećemo u Panama City. Let je trajao oko 11 sati. Imamo još jedno presedanje i let dug oko tri sata, u Limu stižemo oko 22 h. Smeštamo se u hotel i iza ponoći ležemo da spavamo mrtvi umorni. Od polazka iz Srbije na putu smo proveli oko 36 sati.
Narednog dana posle doručka putovanje se nastavlja autobusom. Prolazeći uz obalu velikog Tihog okena, odvajamo se prema planinama i planinskom prevoju Barrancas ili poznatijem Conococha pass… I već oko 17 h stižemo u Huaraz. Evo nas na 3.000 metara nadmorske visine! Kratki dogovor sa Erikom za dalji raspored po danima, planiranje i priprema za uspon i piće za dobrodošlicu. Huaraz je dobio ime po osnivaču San Sebastian de Huaraz. To je glavni grad regiona Ancash i sedište je vlade Huaraz Pokrajine. Grad se nalazi u centralnom delu Callejon de Huailas doline i na desnoj strani reke Santa. Prosečna visina grada je oko 3.050 metara, a prostire se na osam kvadratnih kilometara i broji više od 120.000 stanovnika, što ga čini drugim po veličini gradom u centralnim peruanskim Andima, i 22. po veličini grad u Peruu. Huaraz je glavni finansijski i trgovački centar Callejon de Huailas, kao i glavni turistički centar regiona Ancash. Huaraz je glavno mesto za zimske avanturističke sportove, kao što su alpinizam, penjanje, planinarenje, treking ili poseta glečerima i planinama na Cordillera Blanca.
Nekoliko dana provedenih u Huarazu, koristimo za odmor od puta, adaptiranje organizama i najvažniju stvar – aklimatizaciju! Prvu aklimatizaciju uradili smo laganim trekom na Pastiori glečer na visini od 4.900 mnv. Dobro se osećam, glava slabije boli… Oseti se uticaj visine, pa pijem tečnosti, hidriram se… Veliki glečer ispred nas, mnoštvo ledničkih jezera, oblačno je i hladno. Slikamo, snimamo delove aklimatizacije za film i uživamo u lepotama završetka glečera Pastiori. Narednog dana, vidno smo uzbuđeni. Kako i ne bi bili kada smo se za tren našli u podnožju Huaskarana i na putu koji nas vodi do planinskih delova koji pripadaju Santa Cruz masivu. Naš cilj je Alpamayo.
Planina zove
Alpamayo se nalazi u delu planinaskog lanca Anda, koji se zove Kordiljera Blanka (na španskom „bele planine”) na kojem ima tridesetak vrhova preko 6.000 metara i 50 vrhova viših od 5.700 m. U severnom delu Kordiljera Blanka u masivu Santa Cruz, Alpamayo se ističe svojom neobičnom simetrijom gotovo savršene piramide od leda. Alpamayo na kečua jeziku znači: „mutna reka”. Ime je dobila po reci Alpamayu koja protiče severozapadno od njega i po drugom izvoru u selu. Niža je od mnogih susednih vrhova i ne spada među najviše vrhove Anda, ali se uspon na njen vrh smatra jednim od najzahtevnijim u Andima. Ima dva oštra vrha – Severni, visok 5.930 m, i Južni, visok 5.947 metara, a međusobno su odvojeni veoma uskim grebenom. Prvi pokušaj uspona na Alpamayo 1948. organizovala je švajcarska ekspedicije preko severnog grebena. Kada su već bili blizu vrha pod nogama B. Lauterburg, R. Schmid i F. Sigrist se odvalila ledena streha i poleteli su na severozapadnu stranu. Neverovatno preživeli su pad od 200 metara bez povreda. Francusko-belgijska ekspedicija: George i Claude Kogan, Raymond i Nicole Leininger, Maurice Lenoir i Jacques Jongen 1951. preko severnog grebena popela se na Severni vrh.
U susret gorostasu
Posle aklimatizacione šetnje i završnih priprema, sledi nam polazak prema planini. Budim se rano, ustajanje, spremanje za polazak – uzbuđenje je vidljivo. Rođacima i prijateljima u Srbiji javili smo da narednih dana nećemo biti u mogućnosti da ih kontaktiramo. Jedina mogućnost za komunikaciju je kada se vratimo ili sa vrha Alpamaya. Vidljivo smo ubrzani i ne smemo ništa da zaboravimo. Onaj osećaj kad treba da kreneš na neko važno ili specijalno mesto. Oko 7,10 h krećemo iz Huaraza. Trenutak polaska je kao i prošle godine: isti prevoz, vozač, kuvari, mnogo opreme koja je natovarena za naredne dane i Erik – sa novom devojkom. Prolazimo pored Huaskarana, tek sada vidim kako dobro izgleda, a tamo u mislima mi ostaje penjanje od poršle godine. Pogledom lutam po planini, pokušavam da trasiram rutu, da vidim makar onaj mali deo šatora ili nekog od kampova gore na snegu. Radujem se što je dobar vidik, ostaje mi samo zadovoljstvo u pogledu na prevoj koji se odlično vidi. Ubrzo smo prošli mesto odakle smo skretali ka selu Musho. Svaki naredni kilometar na putu, krivina i naselje su novina i neizvesnost za nas. Prolazimo kroz naselje Caraz i malo posle toga krećemo se makadamskim putem sve do 2.750 mnv do omanjeg planinskog sela Champasha, gde nas čekaju mule. One preuzimaju opremu i teret dalje na planini do baznog kampa. Vozili smo se oko tri sata. Kratko i brzo prepakivanje opreme, priprema za treking i oko 11 sati ulazimo u Nacionalni park „Huaskaran”. Neizbežna procedura evidentiranja, prijava dužine boravka i uzimamo ulaznice, kako bismo mogli da krenuti na Santa Cruz treking.
Put nas vodi kroz dolinu Santa Cruz (dolina nosi ime po istoimenoj reci). Na prvi pogled prema dolini bilo je teško oceniti prolaznost, i pristupačnost trerena kojim bi se prolazlo prema dolini. Međutim staza je tako dobro uređena da prosto ne osetiš da se penješ. Lagan uspon, pa ravno uz reku Santa Cruz, a zatim sledi pauza i tako narednih nekoliko sati. Na 3.750 mnv nalazi se kamp Ichic Cocha gde stižemo posle podne. Naš prvi kamp je smešten u dolini pored reke Santa Cruz (lepa travnata zaravan) i to je mesto gde ćemo prespavati dve noći. Nalazi se na mestu gde brzo postaje hladno, jer vetar duva čim sunce zađe za okolne vrhove. Rano ujutro kamp je osunčan, toplo je i može se uživati u lepom pogledu prema kraju doline i na izraziti vrh Taulliraju, visok preko 5.000 mnv. Predvče krećemo na kraću aklimatizacionu šetnju iznad kampa Ichic Cocha. Uz lagane aktivnosti po kampu čekamo večeru oko 18 h, i ubrzo posle toga uvlačimo se u vreće za spavanje i šatore. Sedam dana je prošlo od polaska iz Srbije, već smo aklimatizovni i dobro se osećamo! Rano izjutra ustajemo i uveliko pakujemo stvari, kamp je osunčan i toplo je. Šatori su još vlažni od kondenza. Neko je podviknuo: „Krećemo posle doručka!” Krenuli smo oko osam sati. Vreme je super, toplo, sunčano i idemo lagano. Teren je ravan, nije ni najmanje zahtevan, lagano i brzo napredujemo prema BC Dolazimo do jezera (laguna Jatuncocha). Tu pravimo pauzu za uživanje u prelepom prizoru na 3.950 mnv. Tirkizno plava boja jezera, žubor potoka i vodopada koji se sa obe strane doline slivaju u jezero. Duž desne strane jezera vodi dobro vidljiva staza, put i penjači koji se užurbano mimoilaze pozdravljajući jedni druge. Prolazimo jezero i gde po koji vrh pod snegom izviri, mameći nam poglede. Posle pauze na maloj zelenoj livadi u hladovini drveća i visokog rastinja koje buja na visini i preko 4.000 mnv čeka nas jak i strm uspon. Oko 250 m visine do BC. Lako smo savladali uspon i sepentine, a pred nama je kao nagrada – Alpamayo! Vidimo ga sa južne strane ali njegov vrh je prekriven oblakom.
Čekanje na pravi trenutak Stižemo u BC Arhuaycocha na 4.330 mnv oko 14 h, čeka nas podizanje BC kampa, šatora, nameštanje za boravak u narednom periodu, raspremanje opreme, osvežili smo se u rečici koja žubori pored kampa. Gledajući prema vrhu Alpamayo, Morena kampu, sedlu… ugledali smo grupu ljudi kako penju, a neki se spuštaju u BC. Naredne dane koristimo kao odmor, plan, provera opreme i ujedno akilmatizaciju na visini do 4.500 mnv. Lagane aklimatizacione šetnje iznad BC do (laguna Arhuaycocha). Jezero je na 4.485 mnv. Plavo tirkizna boja vode okružena vrhovima, sa preke starne jezera vidi se ogroman glečer koji se spušta u jezero. Iznad BC popeli smo se oko 150 m za sat i po i upijamo okolinu, dok posmatramo trasu prema Morena kampa. Narednog dana izneli smo tehničku opremu i nešto hrane u Morena kamp, gde sve pakujemo u džak-vreću i stavljamo pod stenu. Napravili smo kratak interviju sa mladom Sirelom, koja je po prvi put dostigla visinu do 5.000 mnv. Dobro se osećamo svi na toj visini, pogled nije baš najbolji jer oblak je sakrio sve ostale vrhove. Malo je zahladnilo. Povratkom u BC zatekili smo nove penjače iz Amerike i Česke, pa BC kao da je oživeo. Razmenjujemo iskustva i upoređujemo planove oko završnog uspona, o vremenskoj prognozi malo ko šta zna. Vreme i razvijanje metoroloških pojava u BC Alpamayo je specifično i teško može da se prati. Svaki dan vreme se po nekoliko puta pokvarilo, padne kiša, navuku se oblaci, za tren postane hladno. Sutra ujutro sve ih ispraćamo, ljudi su krenuli prema planini, mi ostajemo i čekamo još jedan dan u baznom kampu. Odluči smo da imamo još jedan dan odmora pred sam uspon. Spustili smo se malo niže od BC, prošetali do jezera, napunili baterije, sačekali Cezara, upoznai se i zajedno odmorili. Dan polaska na planinu, u BC osvanuo je pod jakim mrazom. Sunce je ubrzo izašlo i počelo da otapa kamp, koji smo počeli da raspremamo za premeštanje u Morena kamp.
Krećemo negde oko 11h, relativno laganim tempom jer smo natovareni. Gazili smo sporo i to je dobro. Posle nekoliko sati takvog tempa, bili smo već smešteni u Morena kampu na visini od 5.000 mnv. Omanji lanč paket i smeštanje po dvoje u šatoru na ovoj visini pričinjava osećaj pravog komfora. Počinje loše vreme, kiša, sneg, bez puno vetra. Napolju se ništa ne vidi… Nevreme traje sat i po i posle se razvedrava, postaje svetlo napolju. Iznad Morena kampa gledamo trojicu Čeha na izlazu na sedlo. Pomislio sam kao je samo njima bilo. Razmenili smo iskustvo i sa penjačima iz Nemačke i Švajcarske, a zatim je na scenu stupio kuvar broj jedan. Večera na 5.000 mnv bila je spremna: savršena supa, riža sa viršlama (veoma ukusno) i puding. U smeri Visinski camp C1 nalazi se na oko 5.300 mnv i od njega se dolazi za oko četiri – pet sati laganog tempa i penjanja preko sedla koje je na visini na 5.500 mnv. Na sedlu susrećemo Čehe koji su posle nevremena od juče, tu podigli svoj kamp. Sa sedla zapravo imamo prvi pogled na na Alpamayo, visinski kamp C1 i drugu stranu planine. Uzivamo u pogledu i ne možemo verovati koliko su strme i ledene strane planine na koju trebamo da se penjemo ovih dana. Naše okruženje sada je obojeno bojama snega i leda. U C1 maksimalno možemo ostati tri dana, posle toga moramo dole u BC.
Procedura montiranja kampa i smeštanja se ponavlja već po nekoliko puta, to nam je postalo rutina. Pored nas su stigli penjački par iz Nemačke i Švajcarske, mi smo već u šatorima i pokušavamo da odmorimo za sutra. Po dogovoru iza ponoći pokušaćemo da penjemo smer i izađemo na vrh. Uveče je u C1 sneg padao toliko jako da nisam bio siguran da li ćemo uopšte kretati u smer i dao mi razlog više što sam slabo spavao. Mislio sam da se Iso šali, kada je iza ponoći rovario po šatoru, gledajući napolje i razgovarajući sa Cezarom. Počelo je oblačenje, spremnje opreme, priprema za polazak, mini obrok (doručak) i šolja čaja pred sam pokret. Navezali smo se, hodamo, baterije svetele, krećemo se polako, toplo je i vedro, zvezdano nebo, uspon polako počinje. Prtimo kroz sveže napadan sneg. Na nekim mestima upadamo i iznad kolena, to nam otežava kretanje. Već smo dosta vremena izgubili. Uspeli smo se probiti do ulaska u smer i naći se u prvom rastežaju Francuske direktne smeri. Francuska direkna smer je dužine sedam – osam rastežaja užeta. Nagib u prva dva rastežaja užeta u snegu i ledu je od 55 do 60 stepeni, dok su ostali rastežaji užeta u čistom ledu konstantno 65 do 75 stepeni sa skokom od 80 stepeni nagiba. Prvi rastežaj u mraku, samo vidim lampicu do koje se treba popeti na vrhovima dereza i uz pomoć alatki za penjanje. I tako sedam puta do završetka direktne Fracuske smeri na planini bez vrha, činilo mi se kao da se ne može popeti, da kraja nema. Izlazak sunca i jutarnje rumenjlo obojili su ledenu strminu u narandžasto-crvenu boju. Kakav prizor, kao da se nebo zapalilo i zamenilo noć za dan. Jedva sam dočeko da svane, jer sada je mnogo lakše penjati. Savršenom tehnikom korišćenja alatki u kombinaciji sa pokretima dereza čujem zvuk i škripanje po ledu i zamrznutoj podlozi. Mnogo smo lakši i uigraniji, lagano ali bezbedno penjemo se i napredujemo. Na vrhu smo… Poslednji rastežaj i to je kraj uspona na Alpamayo. Na vrhu smo bili oko 8,20 h. Slikanje, čestitke jedni drugima, javljam vest o našem uspehu u Srbiju… Ispunjeni srećom, radošću, suzama u očima zbog uspeha, svesni da moramo da pođemo dole niz smer, posvetili smo nekoliko trenutaka i misli našim prijateljima iz Italije, koji su poginuli prošlog meseca, ispenjavši istu smer. Za povratak koristimo sistem za spuštanje preko abalakovog čora. Sve vreme penjanja i spuštanja niz smer bili smo u senci ledenih zidova koji su se uzdizali 500 metara iznad nas. U C1 spustili smo se oko 11 h, i tek tada nas je grejalo sunce. Odmaramo se srećni i zadovoljni. Gledamo u smer i vrh Alpamayo, zapravo tek sada je uspeh uokviren.
Istog dana spremili smo i poneli svu opremu u BC. Naporno i dugo spuštanje u BC je trajalo od popodnevnih časova. Tog dana u svoj dnevnik kratko sam napisao: „Summit Alpamayo! Krenuli oko dva sata, na vrhu oko 8,20 h; C1 visinski 11 h, Morena kamp 15,30 h, BC oko 17h”. Umor nas je savlado, a spavali smo kao nikada do sada. Ujutro BC kao i obično pod mrazom, sunce još nije izašlo, danas je dan za odmor, higijenu, sušenje opreme… Povremeno pogledam gore i pomislim da sam juče bio na vrhu. Čudan osećaj, a razlika tako velika i ostaje ogromno iskustvo. Nakon kupanja u glečerskoj reci, čija je temperatura oko 2,8 stepeni Celzijusa, osećaj čistoga se vratio. Poslednja večera i zahvaljivanje vodiču i logistici za podršku. Svako svojim putem Već sutra svako kreće dalje svojim putevima. Oni čekaju neku novu ekspediciju i spremanje za novu logistiku, neki novi uspon ili vrh. Mi ostajemo srećni i zadovoljni. Duboko negde u sebi obećamo ili makar kažemo da bih opet došli na ove prelepe visine. Alpamayo je zasigurno opravdao naziv „najlepša planina na svetu”. Pružila nam je iskerno uživanje u penjanju i boravku u njenom naručju. Ostaćemo joj zahvalni što nam je dozvolila da uspešno završimo i ostvarimo naš plan o penjanju „planine bez vrha”. Učesnici ekspedicije bili su Milivoj Erdeljan (Novi Sad), Miodrag Jovović (Vrbas), Iso Planić (Subotica) i Željko Dulić (Bukovac).
Tekst: Željko Dulić, foto: Željko Dulić