Može li planina biti zla i otkuda planini takvo ime? Ako ime govori o planini, takva je. Zla je i naziva se Zlom gorom. Planina ne može ipak biti zla sama po sebi. Ona kao i svaka planina može biti opasna ako joj ne znate ćudi. Tada je zla. Pogotovo ako je u njenim krševitim borima i gorju moguće ući u predele gde je teško naći orjentaciju i čak izlaz. Ipak je ovde pre reč o nečem drugom, pozitivnom. Planina je zaštitnik od zla. Zlo nije njeno prirodno svojstvo, u smislu opakosti, opasnosti koja u planini inače vreba pre svega neiskusnog. Nema bezopasne planine. Ali u nedrima planine mnogi nalaze odmor i opuštanje. U njenim hladovima je poseban zrak. On pirka i rashlađuje. Tu je raznovrsno bilje, uključujući i lekovito. Ono je upravo u Zloj gori, jer njene travke i široke grane štite od raznoraznih zala. Nemoguće je prebrojati sve vrste drveća i bilja koje ovde rastu na stenju i zemlji koja se smestila među kamenjem. Čitavo je to bogastvo, ali kada leti zasuši, sve travke se u nižim predelima sparuše i ostaju da žive jedino u hladovima planine.
Zla gora zato nije zla, već štiti od zla. Svakojakih zala. Ona je skrovište za zverke, a i mesto gde čovek nalazi mir i gde je siguran. Hladovina od bukovih debela imaju posebnu vrednost kad leti sunce zapali kamen u nižim seoskim predelima. Tada se iz okolnih sela kretalo ka katunima u Zloj gori i Njegošu, a vraćalo najesen. Njene vrleti su nekada omogućavale bezbedno sklanjanje pred raznim vojskama. Ovakva planina se svega nagledala, raznog zla koje vreba i od koga valja zaštititi nevoljnika. To je uloga planine zaštitnice. To je Zla gora, planina blagodarnica.
Zla gora je kao crnogorska planina istočni nastavak Njegoš planine, venca na severozapadu od Nikšića, vezujući se na Sominu i dalje sa herecegovačkim planinama. Paralelan je to venac sa Golijama na severnoj strani. To je granično područje, ali planina ne razdvaja, već spaja brdovite vence i predele. Ona je veza prirode i ljudi u njoj. Nekada je na ovom migracionom stočarskom području bilo mnoštvo mešana, čobana, stada ovaca, koza, goveda… Brojna su tu prezimena, preko trideset. Na osnovu tog bi se reklo da je to bogat kraj, ali pre je pasivan, no uz rad i prirodu koja je reklo bi se neobično darežljiva, čovek je tu nalazio smisao i opstanak. I po izvore se moralo krenuti uz brda i ka planini, jer ih u nizini nema, pa kuće imaju cistijerne. Svi su imali katun izmešten u planinu, iako su mogli skoro svakodnevno da dođu do kuće. U planini je u letnjem, naročito sušnom periodu bilo najlepše. Sela su zato živela i opstajala uz pomoć planine. Planina je bila, a i danas je rezervoar života.
Izvori su pod planinom ili u planini, a neki su nestali u kraškom području, čemu su doprineli i požari na planini, uništivši površinsku osnovu zemlje, pa posle toga voda ponire, nestaje u kamenu. U selu Trepča, pod brdom Orlina, ka najvišim vrhovima Njegoša, kuda je ujedno i kolski put ka Zloj gori, nalaze se Vrela. To su Trepačka vrela ili Donja vrela. Najizdašniji je to izvor, nepresušan, a nekada je dnevno napajao hiljade grla stoke. Izvor je pod stenom, tih i nečujan skoro, voda miruje i polako otiče, a ipak sa njega možeš zahvatiti koliko hoćeš a da se novo skupljene vode pod stenom ne snizi. Očito radi na podzemnom principu spojenih sudova.
Par stopina metara niže na pravcu kuda voda sa izvora otiče, nalazi se sazidani okrugli široki ubao, koji vodu prima i ujedno dalje propušta. Protočni je. Sa izvora do ubla voda dolazi podzemno, kroz kamenje i zemlju, a površinski kod jačeg rada izvora, kiša i plima vode. Kada je ubao nastao, ne zna se, a očito je na pravcu toka vode na širokoj poljani iskopan, pa krupnim kamenom sazidan, s tim što su ivice kose i sužavaju se, skalin po skalin, na koje stoka (ovce i koze) može sići kada se voda snizi, dok su krave imale pristup na dva ulaza jedan naspram drugog. Tu je i veliko korito, nekada bilo drveno. Da se goveda ne bi gurala i obarala u vodu, kamena ograda to onemogućava, a sitna stoka je ogradu preskakala.
Kada je kišovito, pa oko tri dana i noći neprekidno kiša pada, Vrela će naglo proraditi svom silinom. Prohučati će i iz njih kao i sa planinskih strana će se iznenada sručiti silna voda koja će izbijati u dolini sela Trepča. Izbijaće voda praktično iz svakog brega i iz kamena, pa poplavni talas koji nastane i popuni sve niže doline za tili čas može biti dubok i preko deset metara, kakve se poplave nisu retke. Sve to na kraškom području, pa čim kiša prestane, voda će vrlo brzo nestati. Trepačka vrela su bila mesto sastajanja čobana, druženja, odakle je kretala pesma, ovde su se okretala kola, počinjali ljubavni sastanci. Vrela su simbol jednog prošlog vremena, spomenik prirode i ljudskog pregalaštva, domišljatosti u jednostavnosti izgradnje funkcionalnog objekta, koji je napajao žedna grla i time omogućavao življenje.
Tekst i foto: Tomica Delibašić