Planinarenje kao (ne)organizovani sport

Za Novu godinu planinare u Srbiji sačekale su nove procedure oko učlanjavanja, nove kartice i čekanje na njih, obaveza Osnovne planinarske obuke… I dok Savez radi na tome da se planinarstvo kao sport malo „uozbilji”, sve je više onih koji umesto uklapanja u sistem, traže, a i nalaze izlaz iz njega. Različite registrovane Grupe građana i Turističke agencije, neformalne grupe, pa čak i pojedinci, pojavljuju se na mestu gde su se do juče nalazili samo planinarski klubovi i savezi – na mestu organizatora i izvođača planinarskih akcija. I dok Savez već godinama manje-više stagnira sa brojem članova, ovima ostalima prilično lepo ide. Da li se desilo neizbežno, ili je reč o pogrešnoj politici zvaničnog planinarstva, teško je reći. Ali razlozi svakako postoje, pa da probamo da ih malo rastresemo, možda bude neke lavine. A možda i ne…

Napomena: Postoje oni koji koriste neformalne grupe i samoorganizaciju da zaobiđu ne samo planinarska, već i zdravorazumska pravila o bezbednosti, ali su oni u ovom tekstu namerno ignorisani.

Pare, puste pare!

Planinarstvo u Srbiji de facto finansiraju planinari. Po izveštaju revizora za 2015. (na sajtu PSS nema svežijih podataka) iz Budžeta republike Srbije je za Planinarski savez izdvojeno neverovatnih 9.000.000 dinara, iliti oko 75.000 evra. Ovaj iznos dovoljan je za slanje čitavog jednog čoveka na Mont Everest, ili, ako bismo bili egalitaristički raspoloženi i ravnomerno rasporedili, ni 500 dinara po planinaru. Da ne ulazimo u to koliko od te cifre ode klubovima, ionako nema ni za pola jednodnevne akcije. Kako finansiranja od strane države praktično nema, klubovi su prinuđeni da sve svoje troškove prebace na krajnjeg korisnika, tj. planinare. Ko nam je kriv kad planinarstvo nije „kul” sport kao fudbal ili košarka… Da ne razvlačim mnogo, sve ovo rezultira time da klubovi ulaze u tržišnu utakmicu sa konkurencijom, pa kako se snađu. Na komentar: „Pa nama je jevtinije da idemo kolima!”, veoma često jedino mogu da odgovorim: „Da, jeste.”

Monopol na obaveze

Klubovi nemaju monopol na boravak na planini, ali na obaveze prilikom vođenja imaju. Koga ne mrzi, neka pročita pravilnike PSS o izvođenju akcija, obavezama vodiča i učesnika. Pa i zakone. Milion načina da se bude u prekršaju. S druge strane, pojedinac koji je otišao u planinu „tek tako da se malo prošeta, ovo je slobodna zemlja”, ne podleže nijednom specijalizovanom propisu, i ako ne počini neko delo u nadležnosti Krivičnog zakonika, slobodan je da radi šta i kako mu padne na pamet. Vodič organizovane planinarske ture krivično odgovara za grupu, sme da vodi samo akcije za koje je zvanično osposobljen, da proveri sve i brine o svemu, pa onda i ne čudi što i sve više vodiča nastupa po sistemu „što bih se ja maltretirao, odoh s društvom nezvanično”.

Grupe građana i turističke agencije

Zapravo, osim što nisu u sistemu i ne podležu Zakonu o sportu i pravilnicima PSS-a i ne plaćaju taksu na bivanje klubom u vidu članarine, ne razlikuju se mnogo od klubova. Imaju neka svoja pravila i propise, pa kom se sviđa, sviđa. U neku ruku, čim su se registrovali u APR-u, postali su deo sistema. Ako ne planinarskog, onda državnog. OK, nemaju krovnu organizaciju da stoji između njih i države, ali su legalni, i kao pravna lica podležu odgovornostima organizacije. Razlika sa stanovišta nekog ko je planinar rekreativac, bez sportskih ambicija je zanemarljiva – program ovde, program tamo, plaćam ovde, plaćam tamo, registrovani jedni, registrovani drugi, pa ko mi se sviđa i kome verujem. Oni su uspeli da ubede svoje članstvo, PSS svoje. Tržišna utakmica, kako već pomenuh.

Udobnost i fleksibilnost

Najbolnija tačka: prevoz. Na organizovane ture ide se u 99% slučajeva autobusima i kombijima koji pored nedostatka udobnosti koje ima jedan automobil, imaju i blokadu na 100 km/h čak i na autoputu. Pa još ako se prelazi granica, samoubistvo s predumišljajem, putnička vozila odoše, a vi zaglavljeni. O pauzama kojih nema kad se vama ide u toalet, i „bespotrebnim pauzama” kad se nekom drugom ide u WC da i ne govorim. Ukratko, podređeni ste grupi i Zakonu o drumskom saobraćaju.

Ni planinarski smeštaj nije oličenje udobnosti. Tu se već često možete dogovoriti sa vodičem da ne spavate „gde i svi”, ali će vas deo grupe svakako čudno gledati kao snoba. Mada, moram priznati da nedostatak tople vode i/ili grejanja u domu, nikom nisu najsimpatičniji.

A na samoj turi: stanem kad hoću, držim tempo kakav hoću, krećem se kuda hoću. Nema grupe da je poštujem. Ako sam tako raspoložen, mogu ostati na jednom mestu čitav dan i dremati na suncu, produžiti turu na još par dana, ili se okrenuti nalevo krug već posle par sati. Sloboda! Iskreno, ne mogu kriviti one koji uživaju u slobodi, dokle god nema opasnosti.

21. vek – vek dostupnih informacija

Svi znamo da je planinarenje opasan sport. Ako ne verujete meni, pitajte osiguravajuća društva – u svakom je spisku rizičnih aktivnosti. Pa kako se onda ljudi usuđuju da tek tako krenu. Odgovor na pitanje je: 21. vek je stigao. Doktor Google zna sve, opis staze, GPS track i kako se tamo stiže, a ako dovoljno pretražujute neku lokaciju, pametni algoritmi ponudiće vam i pogodan smeštaj, avio karte, znamenitosti za posetiti. Neverovatna dostupnost informacija učinila je organizaciju planinarskih tura lakšom i za klubove, i za pojedince. Još kad se tome doda obnovljena motorizovanost nacije, stiču se svi uslovi za „uradi sam” planinarenje.

„Ja sam mislila da su planinarska društva neki relikt komunizma.”

Ovo je stigma koju PSS, iz nekog razloga, još uvek nosi. Odbojnost mladih generacija prema tradicionalnim organizacijama je čudna, ali postojeća boljka, i radije se biraju moderne stvari, dok se planinarska društva poistovećuju sa penzionerskim klubovima. Medijska nezastupljenost nije previše pomogla da se ovaj stav promeni.

Pa dobro, pruža li nešto ta „organizacija”

Najveći adut organizovanog planinarenja je i njegova najveća mana – propisi. U svakom trenutku znate šta možete da očekujete. Predvidivost, organizovanost i insistiranje na minimizovanju rizika. Standardi. Sve se zna unapred, sve je isplanirano, sve dobijete na tacni, i vodi vas neko ko je zapravo obučen da odreaguje ako stvari krenu po zlu. A možete postati i kategorisani sportista, tu PSS još uvek ima monopol.

Vrzino kolo moralisanja

Šta je fer a šta nije fer? Da li je fer što su članice PSS obeležile sve staze, a sad ih svi koriste? Ili je možda fer što samo članice PSS i mogu konkurisati za dodelu sredstava za njihovo obeležavanje? Možda je fer i novootkrivena mogućnost države da zaradi neke novce naplatom ulaska u nacionalne parkove i druga prirodna dobra? Mogli bi o ovome do u beskonačnost, ionako je prepucavanje i kukanje na stvari koje ne možemo izmeniti naš nacionalni sport. Uglavnom, svako, uz malo truda, može naći razlog zašto su oni drugi povlašćeni. Evo ideje za prazne priče, ako nekom treba…

I na kraju zaključak

Nema. U krajnjoj liniji, svako odlučuje za sebe. Ja sam svoje izabrao, a svako je sam sebi najpametniji. Al’ eto malo da razmišljate. Srećan vam prvi (n)ovogodišnji broj!

ZMijaT