• Суб. нов 23rd, 2024

Moja planeta - magazin za aktivni život

Valle dell’ Orco – mesto inspiracije za nove generacije

Od 14. do 21. septembra 2014, u italijanskom mestu Ceresole Reale (Orco Valley) održan je međunarodni skup alpinista u organizaciji kluba Alpino Accademico Italiano. Na jednom mestu okupilo se 48 alpinista iz 20 različitih zemalja (ne računajući domaćine), gde su pored evropskih zemalja svoje predstavnike imali i Brazil, Japan, Turska, Novi Zeland, Izrael, Iran. Našu zemlju i Planinarski savez Srbije su po odluci Komisije za alpinizam predstavljale Katarina Manovski i Jelena Jakovljević. .

Ovakva masovnost penjača na jednom mestu meni je do sada bila potpuna nepoznanica, obzirom da dolazim iz jednog potpuno drugačijeg sveta (sveta sportskog penjanja). U stvari, veliki skupovi kod nas su isključivo vezani za takmičenja, mada je to skroz druga priča jer tu nema razmene znanja, iskustva i energije pošto ste veći deo vremena u izolacionoj zoni i ne smete gledati druge penjače dok izvode uspone. Tako sam ja od samog starta na ovom skupu bila u blagom šoku, ali onom pozitivnom.

kaca-01

Veliki broj penjača različitih nacionalnosti okupljeni su na jednom mestu sa ciljem razmene znanja i iskustava u penjanju različitih stilova, prvenstveno granitne stene. Čisti, alpinistički smerovi, od jedne ili više dužina, pukotine, jamming je ono što Valle dell Orco čini posebnom oblašću jer se to ne može naći bilo gde u Evropi. Organizacija je bila na visokom nivou, a koordinator celog eventa je svako veče pravio šemu i raspored za naredni dan. Tako nas je svako jutro čekala tabla sa nazivom sektora u koji idemo, spisak ljudi (5 do 10 u grupi) i jedan Italijan-vodič koji je pratio grupu. Svakoga dana grupe su se menjale, kao i sektori, pa se nije moglo desiti da penjete sa istim ljudima kao prethodnog dana ili na istom mestu.

kaca-0315.09. (ponedeljak) – prvi penjački dan. Doručak u 07:30, zatim kratak brifing i tabla sa imenima. Čitam imena u mojoj grupi: David, Felix, Luis, …Jelena, ukupno šestoro nas i zaokruženo ime italijanskog vodiča, Tito!! Jel to mene neko zeza? Haha, ali ne, to je u Italiji veoma često ime. No dobro, bili smo upareni tako da sam ja penjala sa Titom i Romaricom, koji je inače Francuz i zamislite ne zna skoro ni reč engleskog. Neverovatno šta strah i adrenalin mogu da učine. Setila sam se svega što sam učila u srednjoj školi iz francuskog. Potpuno zapanjujuće, kako sam ga progovorila iako deset godina nisam imala dodira sa tim jezikom.

Elem, neočekivano sam brzo ušla u fazon penjanja pukotina i skontala tu tehniku jamming-a. Iako sam čitajući o tome pre nego što sam otišla na put mislila sam da će užasno boleti, nije bilo tako. Otkrila sam jedan potpuno drugačiji stil, neobičan, po svemu čudan, ali interesantan na neki svoj način. Granitna stena, meni novo otkriće. Imaš utisak kao da ćeš svakoga časa skliznuti, nekako ti se sve čini masno, klizavo. Ali kao i kada odeš na morska penjališta gde te sačekaju tufe i kolonete tako se i ovde samo trebaš prilagoditi. Krenuli su da se ređaju smerovi, najpre „Incastromania“, čuveni smer na bloku Sergent, prava školska pukotina, potpuno čista, idealna za učenje i upenjavanje. A onda smo prešli na ozbiljnije stvari, „Elisir d’Incastro“ (6b+), „L’avventuriero“ (6c+), „L”ultima follia di sir biss“ (6c). Smerovi su takvi, da ima svega, jamminga, off-width-a, dilfer penjanja po pukotini. Neobično i lepo. Pogotovo kada ste okruženi ljudima koji vam nesebično prenose svoje znanje, a vodi vas ista energija. Toliko smirenosti, strpljenja i pozitivnosti na jednom mestu.

kaca-04Uveče smo se svi našli u restoranu, blago umorni od celodnevnog penjanja, međutim to nikako nije smetalo analiziranju, prepričavanju i opisivanju dana. Tek sam se tu videla sa Kaćom, pošto je organizovano tako da ne penješ sa osobom iz svoje zemlje već sa drugima. Bilo je interesantno čuti njenu priču, o penjanju u navezi sa Jesperom iz Danske smer od 200 metara težine 6c. Iako se nisu poznavali, funkcionisali su savršeno tokom uspona sa jako dobrom komunikacijom. Žagor se nije stišavao sve vreme trajanja večere, a osmesi na licima i ista ona energija koju stalno pominjem je konstantno bila prisutna. Neverovatan osećaj.

Inače, poznato je da u alpinizmu ne možeš penjati sa bilo kim. Obzirom da vreme provedeno pri usponu može trajati i više sati, ta osoba mora da ti maksimalno odgovara i da u nju imaš poverenja. Ja iskreno nikada do sada nisam penjala sa nekim koga ne poznajem, a naročito ne sa nekim ko ne govori moj jezik. Ali, nije bilo nikakvih problema niti prevelikog razmišljanja. Ne mogu da objasnim kako ali kada sam prvi put videla sve te ljudi javio se neki čudan osećaj kao da ih već znam od ranije. Doduše, predstavnike Turske i jesam znala, jer su to penjači koji su možete misliti u isto vreme kada i mi prošle godine boravili na penjalištu Geyikbayiri u Antaliji. Sudbina ili šta li je da se opet sretnemo na poznatom penjalištu, ali na zapadu.

kaca-02Na našu veliku žalost, vreme nam baš i nije išlo na ruku. Kao i kod nas, kiša je ove godine pokvarila penjačku sezonu svuda u Evropi. Tokom našeg boravka u Italiji, tri dana je konstantno padala i onemogućila nam da ostvarimo planirano. Dobra stvar je što i u takvim uslovima ne moraš biti statičan, jer se na samo sat vremena vožnje od mesta gde smo smešteni nalazi poznato sportsko penjalište ove regije, Bosco. Smerovi su od 15 do 30 metara, ocena 6a do 7c+, a mogu se penjati i po najvećoj kiši. Doduše osiguravaoc na pojedinim mora biti u kabanici, ali ništa strašno. Ovo su jedini dani kada smo skoro svi bili zajedno i to je bilo interesantno videti. Navijanje, bodrenje, davanje saveta na različitim jezicima. Čas se čuo engleski, čas italijanski, francuski, hrvatsko-srpsko-slovenački. Naravno, svima je bilo zbunjujuće kako tri zemlje govore i razumeju se a nije isti jezik. Pa smo malo držali časove istorije i upoznavanja ljudi sa prošlošću naših država. Što bi kolega iz Hrvatske rekao, trebalo je da predložimo koordinatoru da stavi nas šestoro i pošalje Tita da nas vodi.

Kada je osvanula subota, poslednji penjački dan na ovom skupu, svi su se pravo iz kreveta zalepili za prozor gledajući u nebo. Osmeh nije izostao videvši sunce kako poručuje „Izlazite napolje!“ Jedva smo čekali i istražujući pronašli tri sektora koja su bila delimično suva, tako da smo se podelili. Nije bilo moguće penjati duge smerove, iako nam je to prvenstveno bio cilj na ovom putovanju, jer je ipak palo dosta kiše prethodnih dana. Ali čisti tradicionalni smerovi od jedne dužine su bili suvi. Fantastičan dan. I ponovo pukotine, jamming, frendovi. Iako dolazim iz sveta sportskog penjanja i volim boltove, ovoga puta mi nisu nedostajali ni najmanje. Želela sam da što više penjem na način koji su to činili prvi penjači daleko u prošlosti. I mogu slobodno reći da mi je posle ovog putovanja sada kristalno jasno koji je to put koji želim pratiti. Mauro Penasa, koordinator ovg skupa je izjavio sledeće: „Ovo je moglo biti sportsko penjalište, ali mi smo hteli da ostavimo stvari kakve su bile i da ostavimo stenu netaknutu za „avanturističko penjanje“. Sportsko penjanje je prelepa stvar jer vam dozvoljava da dostignete veoma visok nivo, ali nije sve. Potrebno je razvijati neke druge veštine koje su različite. Naravno da ste u prednosti ovde ako dobro penjete, ali to ne ide automatski. Potrebna je volja da to radite.“

kaca-velika

Iskustvo koje smo Kaća i ja stekle je zaista neprocenljivo. Ljudi koje smo upoznale su odlični evropski i svetski penjači, podjednako dobri u svim vrstama penjanja (sportskom, tradicionalnom, jamming, bolder). Ovakvi skupovi su najbolje mesto za učenje i prikupljanje informacija koje dalje možemo preneti drugim penjačima. Svakako i najbolje mesto da prezentujete svoju zemlju, posebno penjačku zajednicu za koju mnogi ne bi ni čuli da postoji da se ne pojavljujemo na ovakvim međunarodnim događajima.Velikiku zahvalnost dugujemo domaćinima iz kluba Alpino Accademico Italiano na celokupnoj organizaciji, smeštaju, ishrani i svakodnevnom prevozu na sektore, autobuske, železničke stanice i aerodrome. Posebnu zahvalnost iskazujemo Planinarskom savezu Srbije koji je finansijski omogućio naš odlazak na ovaj put.

Tekst: Jelena Jakovljević, foto: Domen Petrovčić, Katarina Manovski, Ilia Chekanov

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *