Bugarska, Nacionalni park Pirin, Mala i Velika Todorka, Vihren, Banski Suhodol, Končeto, Kutelo 2 i Kutelo 1
Fenomenalna tura u organizaciji planinarskog društva „Kinđa“.
Šarolika grupa planinara iz Kikinde, Vršca,Iđoša, Padeja, Sente, Novog Sada, Beograda, a i iz Bosne – Teslića je krenula u goste kod neprikosnovenog Slovenskog gromovnika boga Peruna u četvrtak veče – 14.09.
Grupa od 27 adrenalinskih zavisnika je stigla u Bansko u Bugarskoj u ranim jutarnjim satima u petak 15.09. Još zaglušenih ušiju od penjanja ka planinarskom domu Vihren koji se nalazi na 1972 nmv, presvlačimo se direktno pored autobusa. Hladan planinski vazduh nas budi u trenu. Malo se i smrzavamo jer smo umorni od puta i nespavanja. Imamo vremena i za kafu i za doručak.Umesto umivanja, razbudjuje nas pogled na planinske masive oko nas. Ni podočnjaci, ni nespavanje ne mogu nam ništa. Spremni za polazak i osvajanje Male i Velike Todorke. Sunce počinje da nas prima u svoje okrilje, pa sve oko nas poprima onu specifičnu lepotu koja može samo na planini da se doživi. Miris borovine u našim nosnicama budi uspomene. Kolona kreće u uspon. Priroda nam daruje svu svoju lepotu na svakom koraku. Potoci, rečice, bistra zelena jezera koja liče na najlepše devojačke oči u kojima se ogleda po koji baršunasti oblačak. Sunce nam dahće za vrat. Smejem se. Čista lepota postojanja. Smejem se opet. Sećam se razgovora sa Vodjom kako sam pričala sa Zevsom i kako je obećao da ćemo imati lepo vreme. Ipak su on i Perun najbolji prijatelji.Pravimo kratke pauze da se ogledamo u bistrini jezera. Vrhovi okolnih masiva se preslikavaju u istim. Slika koju upijamo očima i koju ničiji fotoaparat neće zabeležiti kao što će zauvek ostati zapečanjena u našim srcima. Upijamo svaki trenutak sreće jer kao što bi i Borhes rekao:
Али када бих могао назад да се вратим,
тежио бих само добрим тренуцима.
Јер, ако не знате, живот је од тога сачињен,
од тренутака само; немој их пропуштати сада.
Medju planinarima je i Mali Robert koji ima tek 7 godina. Čujem ga povremeno kako se žali da mu treba pauza i da ga bole noge, a već u sledećem trčkara oko oca i majke kao da se ništa nije desilo i kao da je tek počeo da pešači, a hodamo već priličan broj sati. I kad je od umora zaplakao, samo je rekao: I planinari plaču, zar ne…
Usponu nikad kraja.Svakim novim korakom nova slika. Reljef se menja iz časa u čas. Jedno jezero plavo, drugo jezero zeleno, treće jezero plavo-zeleno, planovi koji se prožimaju u različitosti igre koju samo Priroda može da priredi. Niz lica nam se cede razni zaštitni faktori i peku nam oči. Na svakoj pauzi uporno lepimo novi sloj , a do svake sledeće sunce nam prži nemilosrdno i vratove i čela i sve otvorene delove i dokazuje teoriju da je priroda jača od farmaceutske industrije. Džaba faktor 30, džaba faktor 50 jer se kupamo konstantno u znoju svom. Hukćemo i dahćemo iza vodiča i kukamo za pauzama. Osećam srce kako mi bubnja u ušima. Zastajkujem češće, hvatam vazduh. Težak uspon. Umorni svi. Ipak, odlučnost i lepota nas vuku napred. Pomeramo svoje sopstvene granice. Napajamo se novom snagom dopuštajući očima da nas varaju da je vrh tu blizu, iza ugla, iza sledeće krivine. Stižemo do Male Todorke. Kamen i stena su nam najbolje stilske fotelje. Brzo se oporavljamo uz sendviče, sexy salatu (indijski orah, kikiriki, lešnik) i hektolitre vode. Velika Todorka je tu ispred nas. Nastavaljamo. Zajapureni, izgoreli, sjajnih očiju penjemo se na vrh 2746 mnv. Grupna fotografija za uspomenu. Zasluženi duži odmor. Sklapamo umorne oči i dremamo dok nas sunce pokriva svojim zracima. Ni silazak nam nije bio nimalo lak, ali imamo vetar u ledja jer nas u planinarskom domu čeka topla pileća čorbica. Teren vrlo zahtevan za hodanje i zahteva potpunu spremnost i prisebnost da se ne bi izvrnuli zglobovi i da ne bi se okliznuli o silno kotrljajuće kamenje. Dehidrirani i umorni, oporavljamo se umivajući se na obližnjim potocima. Pijem vodu sa potoka i u tom trenutku je to božanski nektar za moje napaćeno telo. Pravimo dužu pauzu na jednom od obronaka sa pogledom na plavetnilo jezera ispod nas. Gledam malog Roberta kako leži na travi ispred mene I divim mu se što je postao pravi planinar i popeo preko 2000 m. Miš mali, 7 godina, za svaku pohvalu.
Usput srećemo vozača Vladu koji je takodje popeo Todorku, ali se vratio pre nas do jednog od jezera i osvežio se plivajući u istom. S nevericom ga gledamo jer smo mi ostali samo ohladili noge u jednom od gornjih jezera i još uvek osećali hladnoću koja grize. Nastavljamo silazak. Danu nikad kraja. Stižemo pre mraka u planinarski dom I tu se krepimo toplim čorbama dok čekamo da se prikupi i poslednji deo grupe zajedno sa Čistačem.
Taj dan smo prešli oko 11 km, 780 m visinske razlike.
Autobusom se vraćamo u smeštaj u Banskom. Osećam da mi se telo raspada od umora i nespavanja, ali me adrenalin i dalje drži. Gledam nasmejana lica ostalih. Šalimo se kako je ovo opet bila jedna od lakših tura našeg Vodje. Na stranu šalu, ali tura spade u srednje tešku kategoriju. Znamo da nas sutradan čeka teška tura, ali uprkos tome, ne odlazimo odmah na spavanje nego nastavljamo druženje sve sa gledanjem polufinalne utakmice na mobilnom telefonu.
Smeštaj u Banskom za svaku pohvalu…
Drugi dan – 16.09. ustajemo u šest. Zbor je u sedam ispred autobusa. Opet se vozimo do planinarskog doma Vihren, odakle kreće strmoviti uspon ka trećem vrhu Balkana, Vihrenu 2914 mnv, mermernom prestolu boga Peruna.
Gledamo u belu gromadu ispred nas I nadamo se da će nas Perun dočekati raširenih ruku I da će nam podariti lepo vreme kao I prethodni dan. Strmi uspon počinje od samog starta. Malo smo odmorniji, malo smo i spavali, ali noge nas bole od prethodnog dana. Smeha I zadirkivanja usput na kilograme. Svako malo zadirkujemo Vodju u stilu: Koliko još ima Veliki Štrumfe. Dobijamo samo: Još samo “Cinque minuti”. Tajac na nekoliko sekundi, a onda gromoglasni smeh od koga nas pored svega boli I stomak.
Osećam lagani bol u kolenu. Nemo molim onog gore da mi da snage da izdržim. Nastavljam. Nastavljamo. Pravimo prvu pauzu posle sat vremena konstantnog hoda uzbrdo. Usput moram I da žvaćem jer mi je ranom zorom pritisak na nuli, pa osećam blagu omamljenost. Malo suvih kajsija i grisina sa kikirikijem čine posao, pa u medjuvremenu dolazim k sebi i uspevam da držim korak sa prvim delom grupe. Rasprostiremo se po livadi i gledamo strme obronke Vihrena ispred nas. Jedna radoznala divokoza nam se približava u cik cak skokovima. Tek posle desetak minuta uspevamo da lociramo čitavu grupu od 7 – 8 koje mirno pasu. Ona radoznala je videla šta je htela i onda se u tri – četiri skoka opet obrela na pola Vihrena. Zavidno gledam za njom. Mi tamo tek treba da stignemo.
Bela, mermerna gromada ispred nas mami svojom lepotom. Istovremeno nas plaši svojim kamenitim, nepristupačnim liticama na kojima se susrećemo sa runolistom, simbolom Pirina, prelepim cvetom koji se može naći samo na visinama izmedju 2000 i 3000 m. Srećom Perun nas blagonaklono prima u goste i pušta Sunce da nam greje oznojane vratove. Pretpostavljam da je skoro nemoguće penjati po kiši jer bi se sve pretvorilo u strmu, klizajuću ploču.
Hukćući nastavljamo dalje. Moderni igmanski marš. Vidimo vrh. Tu je sve vreme, ispred našeg nosa. Tako blizu, i takoooo daleko. Nikad stići. Nikad popeti. Malo idemo cik cak, malo ravno gore, ali već posle nekoliko koraka moramo da pravimo pauzu jer srce kao maljem dobuje po našim grudima. Još malo, još malo, bodrimo jedni druge. U tom sa svoje desne strane sa zelenom majicom na glavi, kao zalutali šeik, spazimo Vladu SE (special edition) kako postojano korak po korak, bez pauze i zastajkivanja, ravno na gore strminom stremi da dođe na vrh pre nas. Nešto se u nama zainati, pa i mi ubrzamo, a srce skoro da ne možemo zadržati u grudima. Skoro u isto vreme stižemo da se poklonimo bogu Perunu na njegovom postoju od 2914 nmv. Istog momenta zaboravljamo i umor i bol i sve…Pogled puca na sve strane. Pogledam radosno našeg Vodju i kažem; Hvala ti što si nas doveo dovde…predivno je. Posle malog odmora krećemo u spust na drugu stranu Vihren piramide. Izuzetno zahtevan silazak. Na nekim mestima je čak i lanac razvučen radi dodatne sigurnosti. Ne nailazimo na led što je dobro, a što je i retkost, jer ga u tim usecima uvek ima. Zahvalna što je onaj moj drug Zevs odobrovoljio potpuno Peruna da nam olakša silazak.
No, odmah posle napornog silaska, sledi ponovni uspon ka Kutelu 2 – gde negde na pola uspona skrećemo levo i nastavljamo da penjemo ka Banskom Suhodolu i atraktivnom grebenu Končeto – 2884 mnv. To je oštra litica dužine oko 300 m, koja se sa jedne strane spušta vertikalno 900 m, a sa druge nešto kraće i sa čijih oštrih ivica zastaje dah na predivne predele oko nas. Sa jedne strane prelazimo osigurani pojasevima, a na drugu se vraćamo bez kačenja. Novi elan u našim nogama čini da skakućemo kao divokoze po oštrim ivicama Končeta i da uživamo u svakom koraku i u svakom mimoilaženju sa drugim planinarima na stazi. Sam greben je neopisiv. Samo slika koja se zamrzla u našim sećanjima. Nestvarno lepo. Sa Končeta prolazimo pored Kutela 2 i nastavljamo do Kutela 1 – 2908 m gde pravimo pauzu da se prikupimo sa ostatkom grupe. Tu nam zastaje dah od pogleda na strmovitu stenu druge strane Vihrena preko koje smo se spustili. Gledamo taj mermerni gorostas u svoj svojoj lepoti i divimo se sebi i drugarima sa kojima se spuštali po strmim usecima.
Napajamo oči na raznolikosti planova koji se pružaju svuda oko nas. Srećni i nasmejani razgledamo sa visine strmi silazak koji nam sleduje. Prave staze nema. Ona će nas sačekati tek u podnožju. Skakućemo po prirodnim kaskadama trave i kamena, izvodimo razne piruete, break dance fazone, klizeće startove i posle mnogo Cinque minuti uspevamo da se nepovredjeni i u punom sastavu susretnemo sa pravom planinarskom stazom koju ćemo nastaviti da pratimo kao Doroti ne bi li stigli do Čarobnjaka iz Oza, tj. planinarskog doma Banderica. Negde oko 18,30 h posle skoro 11 sati na stazama, uspevamo da otvorimo čarobna vrata doma i okrepimo svoja dehidrirana tela. Taj dan smo prešli oko 12 km, sa visinskom razlikom u usponu od 1204 m i u silasku od 1353 m. Bol u mišićima prestaje da bude važan, a ona sreća koja kola našim venama, daje dodatni sjaj našim očima i samo se gledamo i smejemo i vičemo jedni drugima Bravoooo.
Imamo treći, peti i šesti vrh Balkana u našim nogama za jedan dan. Fenomenalno iskustvo. Fenomenalan osećaj. I neka traje…
I treba da traje…
Jadranka Baljak, PD Kinđa
Foto: Dejan Škrebić
Vodič: Jovan Jarić