Egipat - uspon na Sinaj
Egipat je zemlja poznata po piramidama i vladarima – faraonima. Malo je poznato da je Egipat jedna od retkih zemalja koja se prostire na dva kontinenta. I konačno, Egipat je značajan i po događajima vezanim za hrišćanstvo - Bibliju. Azijski deo ove afričke zemlje, Sinajsko poluostrvo, je mesto gde se Bog javio Mojsiju i njegovoj jevrejskoj braći. Sinajsko poluostrvo je po veličini nešto veće od polovine naše zemlje, sa oko 60.000 kvadratnih kilometara. Po obliku liči na ravnokraki trougao koji je okrenut šiljkom ka jugu. .jpg)
Sa severa, duž osnovice, zapljuskuje ga Sredozemno more. Zapad omeđuje Suecki kanal, a dalje ka jugu je plitki Suecki zaliv. Na istoku je Izrael, a dalje ka jugu su obale Akapskog zaliva, dubokog čak do 1800 metara. Na samom špicu poluostrva su letovališta na Crvenom moru - Šarm el Šeik i Ras Muhamed. Sinaj je ogromna kamena i peščana pustinja bez i jednog stalnog vodotoka. Celo poluostrvo je gotovo nenaseljeno. Ima svega nešto preko 50.000 stanovnika, u nekoliko priobalnih naselja. U unutrašnjosti, po oazama, žive samo retka beduinska plemena. Severni deo Sinaja je niži. To je valovita, uglavnom peščana, pustinja sa visinama koje ne prelaze hiljadu metara. Južni, uži deo, je znatno viši. Sastavljen je od visokih, strmih i oštrih, starih magmatskih stena, skoro potpuno bez rastinja. Stene su bogate rudnim blagom i naftom. Tu na jugu, planine prelaze visine od 2000 metara. Ovde je i najviši vrh ne samo Sinajskog poluostrva, već i celog Egipta, Sveta Katarina visoka 2641 metar. Nedaleko od nje je Mojsijeva gora visoka 2286 metara, koja je sa manastirom Svete Katarine, (koji je na 1300 m nadmorske visine) cilj mnogih hodočasnika, znatiželjnika i planinara.
No, pođimo redom. Od 1965. do 1982. godine Sinaj je bio okupiran od strane Izraela. Na ovom poluostrvu Jevreji-okupatori izgradili su prve puteve i njihovom zaslugom se tu začeo turizam. Danas, da bi se došlo do Sinajskih vrhova polazi se autoputem iz Kaira ili iz Šarm el Šeika. Uobičajeno je da se iz Šarm el Šeika polazi noću oko 23 časa. Posle oko tri časa noćne vožnje stiže se do manastira Sveta Katarine. Kod manastira se pravi pauza. Oblači se topla odeća, uzimaju baterijske lampe i kreće peške ka vrhu Mojsijeve gore ili kako se u Bibliji naziva "gora Horiv", da bi se sa vrha pozdravio neobičan, prelepi izlazak sunca. Za uspon ima više varijanti. Prva je da se odmah iznad manastira krene strmo uzbrdo, monaškim rukama uklesanim stepenicama koje se zovu "Stepenice pokajanja". Kažu da do vrha ima 3750 stepenika! (Nismo ih brojali, ali smo sigurni da ih ima i nešto više!) Ovaj način izlaska na vrh se ređe koristi, jer je veoma naporan, ali se zato, najčešće koristi pri silasku i povratku do manastira.
Druga varijanta je da se ide dužim putem, najpre suvom dolinom, a potom vijugavom stazom sa mnogo serpentina, pored cele noći otvorenih improvizovanih skloništa-čajdžinica, sve do sastava sa putem koji vodi direktno stepenicama. Ovaj put je blažeg uspona, lakši i prelazi se za oko dva i po sata hoda. Kolona hodočasnika sa upaljenim baterijama gmiže kao neka džinovska praistorijska zmija. Do ovog mesta neki ne dolaze peške, već jašuči kamile čije usluge duž cele staze nude beduini.
.jpg)
Kada se dođe do mesta gde je "parkiralište" kamila, a to mesto se naziva "Amfiteatar sedamdeset mudraca Izrailja", puta se može nastaviti jedino peške, savlađivanjem još 750 strmih vijugavih stepenika. Ovaj deo puta zahteva još oko 45 minuta napornog hoda, jer su stepenice po pravilu visoke i nejednake visine, a mala širina stepenica zahteva da se ide u koloni po jedan! Samo se na proširenjima obilazi ili propuštaju oni koji silaze.
Stigli smo na vrh. Visina je 2286 metara. Sviće. Istočna strana horizonta je već sva u purpurnoj boji. Odjednom, za samo nekoliko minuta, sunce izranja iz Saudijske pustinje. Stene, do sada tamne, mrke, crne, odbojne, odjednom su osvetljene nekom čudnom, nestvarnom svetlošću u svim nijansama purpurne boje. Na vrhu je preko 200 hodočasnika. Neki su došli još sinoć i uvijeni u ćebad, jer je temperatura bila oko minus 4 stepena, ovde su sačekali veličanstveni izlazak Sunca. Doživevši ovaj trenutak, postaje nam jasno zašto su stari narodi gajili kult Sunca! (Ahura Mazda u Iranu, Amon Ra u Egiptu!). Na sve strane vidici su nezaboravni. Svud oko nas je nepregledna šuma obojenih vrhova, različtih visina. Na samom vrhu su dve građevine. Jedna je hrišćanska kapela, novijeg datuma, posvećena Svetoj Trojici, sagrađena na temeljima znatno starije bogomolje. Druga je muslimanska mošeja, jer se sa ovoga mesta jedan od islamskih svetaca uzneo se na nebo! Ovde se, po Bibliji, Mojsiju javio Bog i ovde je on dobio čuvenih Deset božijih zapovesti. Zato i nosi naziv Mojsijeva gora. Ako se zna da je islam kao monoteistička (jednobožačka) vera nastao od judaizma i hrišćanstva, ne treba da čudi što se na vrhu pored hrišćanske kapele nalazi i islamska bogomolja. Iako sunce obasjava ceo planinski masiv, veoma je hladno. Zmijolika kolona hodočasnika počinje da se spušta ka manastiru Sveta Katarine. Za povratak smo odabrali stepenice. Najpre se stiže do oaze Svetog Ilije. Visina je oko 2000 metara. Tu je izvor okružen stenama, kapela i nekoliko stabala - drveta, a među njima i kiparis star 500 godina!.
.jpg)
Prošavši kroz kamenu kapiju stepenice se još strmije spuštaju. Uskoro se, u dolini obasjanoj suncem, ukazuju zidine manastira. Manastir je blizu, skoro na dohvat ruke, ali nikako do njega stići, jer je visinska razlika još uvek preko 500 metara! Povratak preko 3750 stepenika nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ambijent i vidici su neponovljivi, pa se skoro neosetno stiže do manastira u dolini.
Manastir Svete Katarine je nastao u 3. veku naše ere, još u doba kada su hrišćani bili proganjani. Prvi monasi živeli su i molili se u okolnim pećinama, sa puno odricanja i ljubavi prema Bogu. Godine 313. hrišćanstvo postaje priznata religija. Tada majka vizantijskog cara Konstantina Velikog, Jelena, dolazi na Sinaj i kod Nezapaljive kupine gradi malu crkvicu posvećenu Bogorodici. Broj monaha oko crkvice stalno raste. U 6. veku vizantijski car Justinijan gradi današnju crkvu i opasuje je sa odbrambenim zidovima. Zidovi su visoki od 10 do20 metara. Tokom vekova su više puta obnavljani i dograđivani. Interesantno je dodati da, iako su ovim terenima prolazile najrazličitije vojske raznih vera, manastir nikada nije bio opljačkan, rušen ili paljen. Tokom širenja islama monasi manastira su se obratili Muhamedu, i on je postao zaštinik manastira. Posle Arapa došlo je u 11 i 12 veku do previranja u hrišćanskoj crkvi (ikonoborci), zatim su stigli Krstaši, pa Turci, Napoleon sa Francuzima, Englezi...
.jpg)
Manastir je uvek bio vođen razboritom rukom igumana-arhiepiskopa, koji su uvek znali kako da prežive i kako da se postave prema aktuelnoj vlasti.
Manastir je i danas autonoman. Ne pripada ni jednoj partijaršiji, a cenjen je kako u pravoslavnoj, tako i u katoličkoj, jermenskoj, etiopskoj, koptskoj crkvi.
Sveta Katarina pored najbogatije zbirke originalnih ikona starih preko 1000 godina, Mojsijevog bunara, Nezapaljive kupine (gde se prvi put Bog javio Mojsiju), moštiju svete Katarine, mozaika Preobraženja, ima i biblioteku sa oko 8000 knjiga od kojih su čak 3000 rukopisne na grčkom, aramejskom, gruzinskom, jermenskom, koptskom, arapskom, etiopskom i slovenskom jeziku. Smatra se da je biblioteka manastira Svete Katarine uz Vatikansku najbogatija i najcenjenija u celom hrišćanstvu.
Za ovaj podvižničko-planinarski put vredi jednu noć ostati bez sna i šest sati pešačiti zbog Mojsijeve gore, oaze Svetog Ilije, kamenih stepenica, te manastira Sveta Katarine, ali i zbog veličanstvenog izlaska sunca i nestvarnih vidika na suncem obasjane, gole, raznobojne stene Sinaja.
Ostavi komentar:
