To je Fontainebleau

Nikola Delibašić u savršenom ambijentu sektora Elephant, bezimeni 7A+

„Pulta, da živim u Parizu ili okolini, nikada uže ne bih kupio!“ Džoni mi je ovo rekao nakon svog prvog boravka u Fontu 2008. Nisam bez razloga zapamtio ovu rečenicu niti je sad citiram bez razloga, Font treba doživeti da bi ste je razumeli. Penjem skoro deset godina, i za to vreme sam se naslušao priča, načitao članaka i nagledao klipova i filmova o Fontu. Ogromna šuma sa hiljade bouldera i problema, retki sunčani dani, mikro-krimpovi, trenja, pesak, gužva, bla, bla, bla. Sve su to priče, sve dok ne doživite nepreglednu šumu sa milion bouldera i problema, ledena majska jutra sa suncem koje proviri iza oblaka jednom u nedelju dana, minimikronske krimpove sa kojih i novčić od jednog centa može da sklizne, trenja ... hvatove koji ustvari i ne postoje, samo se zahvaljujući prirodi peščanih blokova držite ni za šta, belu peščanu plažu koja je stotinama kilometara udaljena od okeana, hiljade penjača koje ćete susresti na svakom koraku, ali i mir i samoću koje možete pronaći i na najfrekventnijim sektorima. To je Fontainebleau.
Ekipa, u smeru kazaljke na satu, počev od momka sa sivom kapuljačom: Bratislav Mihajlović, Duško Delibašić, Nikola Delibašić, Marko Jovanović, Miloš Puletić, Luka Vukobratović (članovi PK Naissus i PK Gekon ... u to vreme). Magnezijum je kiša odavno sprala, nemojte osuđivati naše umetničko delo

U brojkama to je ... 2000 kilometara u jednom pravcu, na koje jednostavno zaboravite nakon 20 sati vožnje, pet ljubitelja boulderinga i jedan biciklista u dva automobila, 14 fantastičnih dana provedenih u šumi od 280 kvadratnih kilometara, 30000 postojećih boulder problema (ova brojka je samo vrh ledenog brega) koje ne biste popeli ni za 1000 godina, ne zato što ne biste imali dovoljno vremena već zato što će vas Font naučiti da su svi penjači, i ljudi uopšte, različiti ... i 2000 kilometara u drugom pravcu ... nažalost. To je Fontainebleau. Ocene ... to je posebna priča. 6A koji ne možete popeti, bolje reći ne znate kako (SVI). 6C koji će neko uraditi, kao od šale, iz prve (Džoni i Braca), a neko će potrošiti sat vremena samo da uradi prvi pokret (Ja). 7A koji će neko uraditi po nekoliko puta (Džoni), dok ćemo mi „kratki“ pokušavati dok nam jagodice, bukvalno, ne postanu modre ... i ni tad ne uspeti. 7B koji samo oni koji imaju mišićna vlakna za prodaju (Braca) mogu da izvuku, dok ostalima treba viljuškar da ih podigne sa zemlje. 7C na koji samo tvrdoglava mazga (Ja) potroši četiri sata, da bi na kraju ustanovila da nije ni približno toliko teško, ako samo uključi mozak. I 8A koji ... ne znam kako da opišem kuglu na kojoj nema ničega i ne znam kako je to neko uopšte popeo. To je Fontainebleau.
Bratislav Mihajlović, „pure power“ lekcija, La moreau (sit start) 7B

A tek istorija ... Prvi problem popet u šumama Fonta je La Prestat 3+, davne 1914. godine. Prvi 6A, koji smo nažalost propustili iako smo sve ostale probleme te težine popeli u krugu od 15m sektora Bas Cuvier, zove se Marie Rose i popet je 1946. godine. Kada sam saznao šta smo propustili, bilo mi je jako žao, ne zbog toga što nisam dotakao deo penjačke istorije, već što nisam ni video šta je to čime su se ljudi zanimali nakon Drugog svetskog rata, 50 godina pre nego što je velika većina penjačke populacije kod nas uopšte i znala da ovakva vrsta aktivnosti postoji. Na istom bloku sa druge strane nalazi se i prvi 7A, La Joker. Robert Paragot ga je popeo 1953. dok niko od nas nije uspeo 2010., Braca i Duka ipak jesu 2008. Legendarni Jacky Godoffe je popeo prvi 8A 1984. godine. Istorija ... i to je Fontainebleau.
Žao mi je što nemam sliku Duška Delibašića na La Joker-u, legendarnom 7A

.. Završili smo s penjanjem i krenuli lagano nazad, uz obavezni smeh, pošalice i neizbežno komentarisanje svega što smo videli, peli i uopšte pokušali tog dana. Krećemo se u koloni i iza jednog od, čini se hiljaditog, bouldera, nailazimo na starijeg, malenog čoveka, sede brade i iskrivljenih prstiju kako pokušava neki problem. I sva priča je prestala u trenutku, zastali smo i ćutke posmatrali sedamdesetogodišnjeg penjača. Pokušao je, nije uspeo, okrenuo se, klimnuo glavom i nasmejao u znak pozdrava. Svi smo ga pozdravili, ali to nije bio pozdrav reda radi, to je bilo izražavanje poštovanja. To je Fontainebleau.
Luka Vukobratović u tišini sektora Dame Jouanne, bezimeni 6A

Znam da niko za sebe nikada ne bi rekao, ali je činjenica, da su nam ocene važne. Ono malo slave, čisto da nam ego poraste u krugu poznanika. A ono što je penjanje zaista, ono što svi u stvari znamo i pričamo o tome svaki put kada se sretnemo, se najbolje oseti na boulderingu u Fontu. To su prijatelji ... i svaki trenutak proveden sa njima na penjanju, kada su oni navijali za vas i vi podjednako za njih, kada zajedno popijete pivo nakon napornog dana i kada podelite gomilu smešnih, lepih, ružnih, opasnih, neverovatnih, uspešnih ... i kojekakvih još trenutaka.

To je Fontainebleau.

Font će iz vas izvući ono najbolje, pa i trbušnjake na leđima, Miloš Puletić (da ne kažem Ja), Arrete sur image 6C

Ovo je mesto koje vas neće ostaviti ravnodušnim. Svaki problem je poseban, svaki hvat je unikatan, svaki trenutak ovde proveden je dragocen. Znam da ću se vratiti.

To je Fontainebleau!