Island Peak 2013 - Panta rei
Kada kreneš na novu ekspediciju u Himalaje uvek se drži starog pravila: „Poštuj planinu i pristupi joj kao da je prvi put”. Zaboravi sva prethodna iskustva i znanja koja imaš, ne pravi planove i odbaci obrasce koje si koristio ranije.
Zašto?
Jednostavno, stvari se menjaju. U poslednje vreme stvari se ubrzano menjaju...
Pokušajte da se prilagođavate Prirodi, tako što će te menjati sebe, sopstvene stare navike i predrasude. Znam da boli, ali to je jedini način da napredujete u životu. To je jedini način da popenjete vrh ili da odustanete od uspona, svejedno je, važno je da ste dali sve od sebe i da je u vama ostao trag promena koji se desio na tom putu.
Intuicija postaje važnija od sirovih informacija. Deca 21. veka sigurno se ne slažu sa mnom i vrte glavom dok čitaju ovaj tekst. Ali intuicija je azbuka Božija i u Himalajima više vredi od svih tekstova koje možete naći na internetu o nekom vrhu, planini ili smeru. Kada čitate nečije izveštaje sa ekspedicije, znajte da se to desilo pod određenim okolnostima u vremenu i prostoru koji se više ne mogu ponoviti. Tako da se nečije odluke ne mogu primeniti čak ni iduće godine na istoj planini.
Ove godine poleteli smo iz Beograda 18. 04. a ukupno 18 planinara je imalo za cilj da popenje Island Peak (6.189 m). Dočekala nas je „harmonija nesklada” u Kathmanduu i kulturni šok za mnoge koji prvi put dolaze ovde. Meni su Himalaji drugi dom jer već 18 godina dolazim u Nepal (Ovoga puta se sve vrtelo oko broja 18) i ne vidim ništa neuobičajeno jer znam da ispod prividnog haosa ipak sve savršeno funkcioniše. Sve zavisi kakav si čovek i koliko poznaješ lokalnu tradiciju i kulturu. Ovde sila ne prolazi.
Spakovali smo opremu za BC, dobili sve dozvole za uspon i imali sreće pri sletanju na aerodrom u Lukli. Naime, bilo je loše vreme pa je aerodrom bio više zatvoren, nego što se sletalo na njega.
Prva dva dana do Namche Bazara - kiša... Uporna i dosadna kiša koja pravi blato na putu. Ipak nekako smo se dokotrljali do prestonice naroda Sherpa. Neki su bili umorni i već pomišljali da odustanu, ali je sledeći dan sinulo sunce i vratilo nam osmeh na lice. Otišli smo na aklimatizaciju do Everest View hotela i uživali u pogledu na najviše vrhove sveta uz obavezni čaj od đumbira.
Sledećih nekoliko dana sve se svodilo na aklimatizaciju i uspone na usputne vrhove: Nangar Tsang (5.100 m) i Chukung Re (5.550 m). Oni služe da ljudi malo uspore ritam hodanja jer kako idemo na veću visinu sve je teže i opasnije. Planina ne prašta greške. Zato kako idemo u visinu tako naš ego treba da ide u dolinu. Međutim nije uvek tako jer su tvrdoglavost i samoživost verni pratioci naše potrebe za dokazivanjem.
Od Namchea do BC Island Peak vreme nam je bilo više nego dobro. U popodnevnim satima dolazili su oblaci iz doline ali bez ozbiljnijih padavina. Mirisalo je na rani monsun, što nije dobro za ljude koji ovog proleća penju 8.000+ vrhove. Mi smo 30. 04 stigli u bazni kamp gde smo odmah sledećeg dana organizovali mali trening radi podsećanja na osnovne tehnike penjanja uz fiksno uže. U tome su nam pomagali naše Sherpe: Pasang, Karma, Dunga i Rai. Tokom dana podelili smo se na pet naveza za uspon gde je svaki Sherpa vodio svoju grupu, dok sam ja lično vodio četiri člana ekspedicije na vrh.
Na uspon smo krenuli u jedan sat iza ponoći, 2. 05. 2013. godine. Temperatura je bila oko - 12 stepeni Celzijusa što je toplo sa obzirom na suv vazduh i vetar od 10 km/h. Vedra noć i mirno vreme uslovili su da smo relativno brzo penjali ka „Crampon pointu”, mestu gde počinje sneg i led i gde se stavljaju dereze i pojas. Tokom noći mesec je izašao iza planine Baruntse i obasjao nam put. To je bio jedan od lepših trenutaka tokom uspona. Takođe, kada je počelo da sviće svi su zanemeli od siline različitih boja na istoku. Prelepo jutro je nagovešatvalo isto tako lep dan ali nije bilo tako. Vreme na Himalajima je nepoznanica i za najbolje satelite za vremensku prognozu. Kao što rekoh ranije, klima se na ovoj planeti ubrzano menja i lično mislim da mi nismo ni svesni šta se sa planetom u stvari dešava. Ili možda jesmo ali ne želimo da vidimo...
Kada smo se navezali na uže i krenuli da penjemo kroz glečer vreme je i dalje bilo odlično. Međutim, u odnosu na prošlu godinu sačekalo me je jedno veliko iznenađenje. Pukotine u glečeru su se proširile i više nisu mogle da se nikako obiđu već smo morali da penjemo svaki serak i da se spuštamo na dno ledene doline. Postao sam svestan da će to izvući mnogo energije pre završnog uspona na greben Island Peaka, a takođe da će nas znatno usporiti u odnosu na planirano vreme. Kada smo stigli u podnožje grebena dočekalo me je sledeće iznenađenje. Gde je nestao sneg? Cela padina do vrha je izgledala tužno i jadno. Kao bolesnik na umoru. Voda curi na sve strane, prljav led prekriven sitnim peskom, kamenje koje se odronjava i traži nečiju glavu na užetu... Kao da nismo na 6.000 m nego stojimo u proleće negde u našim planinama. U tom trenutku primetio sam po obodu horizonta oblake koji su se ubrzano spajali i polako spuštali na manju visinu. Ispred mene su bile tri naveze a iza mene jedna. Ništa mi nije preostalo nego da što pre ispenjem greben i odozgo bolje osmotrim situaciju. Nakačio sam se na uže i što sam brže mogao popeo sam se gore gde sam stigao njih četvoro koji su već grebenom krenuli ka vrhu. Vrh je od tog mesta udaljen jedno 70 m sa ne više od 20 m visinske razlike.
Tek tada sam video da sa Lo Tse (8.501 m) dolaze tamni oblaci koji će nas prekriti u roku od najviše sat - dva. Dozvolio sam Pasangu da odvede njih četvoro na vrh, a ja sam odlučio da sačekam ekipu da izađe na greben i da im onda saopštim da prekidam uspon jer će se vreme naglo pogoršati. Morao sam da im dozvolim da dođu do mene jer je onda znatno lakše organizovati spuštanje niz uže do podnožja stene. Međutim uvek ima onih koji ne kapiraju suštinu koja glasi: ekspedicija je uspešna samo onda kada se svi živi i zdravi vratimo kući! Trebalo mi je dosta vremena da ubedim neke članove ekspedicije da idu nazad i da oslobode uže za absail, a jednog planinara sam morao na silu da osiguram jer je potpuno neosiguran hodao iznad ambisa, nesvestan opasnosti u kojoj se nalazi. Ostvariti cilj po svaku cenu često je jedini motiv ljudi koji penju himalajske vrhove. Trag puta u takvima ne ostaje, već samo praznina posle vrha koja traži novo zadovoljenje, to jest novi cilj i tako u krug.
Sa mnom je na grebenu bilo osam planinara i što se mene tiče svi su oni popeli vrh. Zvanično nisu, ali da nije bilo strogog vođe ekspedicije da ih vrati nazad sigurno bi uspeli u nameri da osvoje Island Peak (6.189 m), ali je pitanje koliko bi njih sada čitalo ovaj tekst.
Moje sumnje u naglu promenu vremena su se obistinile kada su nas prekrili oblaci i kada je počela snežna mećava. Ostao sam poslednji na grebenu da bih mogao da u povratku pomažem onima koji su imali problema pri spuštanju. Najteže je bilo u glečeru jer sam imao jednog člana ekspedicije kojeg je stigao umor ali uz moju malu pomoć uspeo je da stigne do „Crampon pointa” i dalje nastavi sam ka baznom kampu. Na pola puta do baze sačekao nas je jedan momak iz naše kuhinje koji je izneo nešto klope i topao čaj. Posle 12 sati velikog napora svaki zalogaj zlata vredi a o tečnosti da ne pričamo.
Sledećeg dana smo spakovali opremu i krenuli niz Khumbu dolinu ka Debocheu. Mada je sve nizbrdo neke je stigao umor od uspona pa su jedva hodali. Ipak su svi zadovoljni sa onim što su doživeli a većina i sa iskustvom koje će ostati posle ove ekspedicije. Ovakve nepredviđene okolnosti tokom uspona samo jačaju duh i samopouzdanje za neke buduće poduhvate. Ima i onih koji su se dobro naplašili, pa će se verujem u buduće držati isključivo trekova. Zato je Priroda u Himalajima primer pozitivne selekcije, jer nismo svi isti. Ovde nema foliranja. Možete da lažete druge i sebe koliko hoćete ali ne prođe ni dan a Priroda pokaže istinu. Sve je jednostavno i prosto. Slatkorečivost i manipulacija ne prolaze, to ostavite za kasnije kada se vratite kući.
Sve u svemu dobra ekipa, odlično druženje i uvek pozitivna atmosfera tokom ekspedicije. Mislim da sada svi jedni druge mnogo bolje poznajemo nego ranije, pa se nadam da će u nekim budućim akcijama biti još veselije. Meni je važno da sam nastavio misiju prenošenja znanja i iskustva u Himalajima. Koliko će toga ostati u njima to ne znam ali moje je da dajem i da ne razmišljam o ishodu.
Život je lep!
Ostavi komentar:
